Страх од долара у песку

Ирак планира да уложи око 100 милијарди долара у путеве, болнице, у изградњу више од милион станова, у савремене системе за наводњавање, двадесетак електрана… Отуда и позив српским компанијама да учествују у изградњи ратом разорене земље. Тај позив је, међутим, код нас наишао на ћутање. Домаћи грађевинци нису спремни да се запуте на Блиски исток, јер како рекоше страхују за безбедност.

Горан Родић, секретар удружења за грађевинарство Привредне коморе Србије, каже да домаће фирме нису спремне да ризикују, јер не могу радницима да гарантују безбедност.

Оправданост њиховог страха потврђује јучерашња вест према којој је у бомбашком нападу изведеном касно прексиноћ у близини кафића у шиитској четврти у источном Багдаду убијено 119, а рањено 299 људи.

Пословни позив упућен Привредној комори Србије, али и самим грађевинским компанијама Родић објашњава чињеницом да су наше фирме попут „Енергопројекта”, „Планума”, „Путева Ужице”, „Ратка Митровића”, „Мостоградње” или „Хидротехнике” тамо препознатљиве и веома цењене. У Ираку је радило на хиљаде радника из свих република бивше Југославије, а Багдад је био седиште за више од 100 југословенских предузећа.

Српска оператива је, каже Родић, цењена свуда. Зове их Либија, која улаже 500 милијарди долара, Алжир који инвестира 260 милијарди долара, Иран, чија улагања износе 70 милијарди. Отворени су позиви из Русије, Казахстана, Немачке...

– У тим земљама наша оператива има уговорених око две милијарде евра послова и могли би много више. Али наше фирме не могу да обезбеде гаранције. У земљи не постоји банка која би их подржала, а у иностранству су те гаранције за њих скупе. Уколико одлуче да на тендерима наступе у конзорцијумима са страним компанијама, странци обезбеђују гаранције, али узимају и већи део колача – истиче Родић.

И Милан Бојовић, директор „Путева Ужице” потврђује да позиви стижу са свих страна, али у те послове не може да се уђе преко ноћи. Они нису разматрали понуду Ирака, јер тренутно раде у Алжиру. Тамо граде једну болницу у вредности око 15 милиона евра.

Он каже да је фирми за улазак на тржиште потребно годину до годину и по дана и прилично улагање. „Путеви Ужице” су при уласку на алжирско тржиште уложили око милион евра, а најтежи део посла било им је обезбеђивање банкарских гаранција.

– Гаранције код пословних банака су изузетно скупе. Осим тога свако тржиште има неке своје услове. Афричко тржиште, има специјалне захтеве у виду гаранција на три, пет па до 10 година. Европске пословне банке такве гаранције не дају па смо морали да се обратимо алжирској банци – наводи Бојовић.

Он каже да би неупоредиво лакше било када би држава дала гаранције, али она то чини само када су у питању државни пројекти. Друга могућност је да држава отвори развојну банку или оспособи неку домаћу да прати наше привреднике у иностранству. Развојна банка, чије оснивање тражи и Привредна комора Србије, треба да финансира између осталог дугорочне пројекте који имају већи ризик од оног који су пословне банке спремне да преузму.