Strah od dolara u pesku

Irak planira da uloži oko 100 milijardi dolara u puteve, bolnice, u izgradnju više od milion stanova, u savremene sisteme za navodnjavanje, dvadesetak elektrana… Otuda i poziv srpskim kompanijama da učestvuju u izgradnji ratom razorene zemlje. Taj poziv je, međutim, kod nas naišao na ćutanje. Domaći građevinci nisu spremni da se zapute na Bliski istok, jer kako rekoše strahuju za bezbednost.

Goran Rodić, sekretar udruženja za građevinarstvo Privredne komore Srbije, kaže da domaće firme nisu spremne da rizikuju, jer ne mogu radnicima da garantuju bezbednost.

Opravdanost njihovog straha potvrđuje jučerašnja vest prema kojoj je u bombaškom napadu izvedenom kasno preksinoć u blizini kafića u šiitskoj četvrti u istočnom Bagdadu ubijeno 119, a ranjeno 299 ljudi.

Poslovni poziv upućen Privrednoj komori Srbije, ali i samim građevinskim kompanijama Rodić objašnjava činjenicom da su naše firme poput „Energoprojekta”, „Planuma”, „Puteva Užice”, „Ratka Mitrovića”, „Mostogradnje” ili „Hidrotehnike” tamo prepoznatljive i veoma cenjene. U Iraku je radilo na hiljade radnika iz svih republika bivše Jugoslavije, a Bagdad je bio sedište za više od 100 jugoslovenskih preduzeća.

Srpska operativa je, kaže Rodić, cenjena svuda. Zove ih Libija, koja ulaže 500 milijardi dolara, Alžir koji investira 260 milijardi dolara, Iran, čija ulaganja iznose 70 milijardi. Otvoreni su pozivi iz Rusije, Kazahstana, Nemačke...

– U tim zemljama naša operativa ima ugovorenih oko dve milijarde evra poslova i mogli bi mnogo više. Ali naše firme ne mogu da obezbede garancije. U zemlji ne postoji banka koja bi ih podržala, a u inostranstvu su te garancije za njih skupe. Ukoliko odluče da na tenderima nastupe u konzorcijumima sa stranim kompanijama, stranci obezbeđuju garancije, ali uzimaju i veći deo kolača – ističe Rodić.

I Milan Bojović, direktor „Puteva Užice” potvrđuje da pozivi stižu sa svih strana, ali u te poslove ne može da se uđe preko noći. Oni nisu razmatrali ponudu Iraka, jer trenutno rade u Alžiru. Tamo grade jednu bolnicu u vrednosti oko 15 miliona evra.

On kaže da je firmi za ulazak na tržište potrebno godinu do godinu i po dana i prilično ulaganje. „Putevi Užice” su pri ulasku na alžirsko tržište uložili oko milion evra, a najteži deo posla bilo im je obezbeđivanje bankarskih garancija.

– Garancije kod poslovnih banaka su izuzetno skupe. Osim toga svako tržište ima neke svoje uslove. Afričko tržište, ima specijalne zahteve u vidu garancija na tri, pet pa do 10 godina. Evropske poslovne banke takve garancije ne daju pa smo morali da se obratimo alžirskoj banci – navodi Bojović.

On kaže da bi neuporedivo lakše bilo kada bi država dala garancije, ali ona to čini samo kada su u pitanju državni projekti. Druga mogućnost je da država otvori razvojnu banku ili osposobi neku domaću da prati naše privrednike u inostranstvu. Razvojna banka, čije osnivanje traži i Privredna komora Srbije, treba da finansira između ostalog dugoročne projekte koji imaju veći rizik od onog koji su poslovne banke spremne da preuzmu.