Језгро реформи за бољу будућност

Грешка трећа: Реализација приватизације.

Претходни модел приватизације је 2001. године заустављен и одложен годину дана до доношења новог закона, којим се афирмисала продаја екстерном купцу, такозваном стратешком партнеру. Стратешки партнер је требало да буде компетентан екстерни власник који развија предузеће, укључује га у међународну поделу рада и подиже запосленост на средњи и дуги рок. Иако је концепт имао своје теоријско утемељење, реализација у пракси ни изблиза није дала задовољавајуће резултате.

Последице:

Изгубљена је важна година (од заустављања дејства претходног до доношења новог закона) за уређење домаћих предузећа да спремније прихвате међународну конкуренцију, и то у ситуацији брзог смањивања њихове конкурентске позиције због политике прејаког динара и снижавања царина.

„Стратешки партнери” у приватизацији исувише често нису били ни „стратешки” нити „партнери”. Нови власници из приватизације у недопустиво великом броју нису обнављали и увећавали производњу уз већу ефикасност и продуктивност, већ су раднике отпуштали, производњу затварали и посматрали предузећа као збир имовине коју су добили често испод реалне цене. Нови власници често нису имали ни пословни кредибилитет, ни знање у делатности, па ни намеру да купљено предузеће посматрају као економски субјект који треба развијати ради раста производње и запослености. Као да смо заборавили шта је био циљ приватизације. Да затворимо предузећа и отпустимо раднике могли смо и без приватизације. Тада би бар ликвидациона вредност предузећа остала државна. Овако је приватизација заправо пречесто представљала богаћење приватних ликвидационих управника без раста економске активности и запослености у земљи.

Приватизација је спроведена без стратегије посебне пажње и заштите брендова српских предузећа који би могли да увећају извоз на традиционално регионално и шире међународно тржиште. Практично су без трага нестали са привредне мапе „ЕИ Ниш”, „Север Суботица”, „Змај”, ДМБ, „Магнохром”, „Елинд”, ФЕП, „Први мај”, „Јумко” и многи други. Креирати нови бренд који се препознаје на тржишту дуготрајан је поступак доказивања квалитетом уз ниже профите. Ми смо већ афирмисане српске брендове пустили да нестану.

Уз ове главне грешке економске политике, неодговорно се трошило пуно државног новца без довољно контроле. Последњих година такав однос према новцу из буџета довео је до знатног раста јавног дуга земље у односу на бруто домаћи производ од 29 одсто 2008. године на преко 52 процента средином ове године. Државни новац је широке руке инвестиран тамо где би било природно да инвестирају приватници (скијалишта, стамбене зграде…), а недовољно тамо где је потребно да инвестира држава (путеви, насипи, иригациони канали…). Олако су доношене одлуке о трошењу новца државе, а то ће рећи грађана као пореских обвезника, без адекватних контрола и провера колико смо као порески обвезници платили, а шта смо као грађани добили (национални инвестициони план, развојни фонд, економска дипломатија, регионализација…). И још смо трошили и давали, односно дефакто из буџета „потплаћивали” иностране инвеститоре да их привучемо да инвестирају у нашу земљу (добрим делом управо нашим парама из буџета). Заборављајући при том да би они, по свој прилици, ионако дошли у Србију, као и многи други да смо отклонили корупцију и уредили и поједноставили пословни амбијент у земљи и више градили инфраструктуру. А то је био основни посао свих влада до сада.

И данас, када анализирамо стање у привреди Србије 2012. године, очигледно је да је то стање последица претходних одлука у домену економске политике, и да са таквим нашим претходним понашањем није могло бити битно боље и без светске економске кризе. Мере економске политике у последњих двадесетак година често су доношене некомпетентно, у интересу појединаца и интересних група, а не грађана и државе, и без дугорочне визије развоја земље.

Из постојеће ситуације могућ је постепени излаз. Не уз помоћ „алхемичара” и „магичних решења” „преко ноћи” и углавном са идејама које су „већ виђене” и са лошим последицама. Из постојећих проблема могуће је изаћи одговорним и дуготрајним напором свих државних органа и уз друштвени консензус.

Политика изласка из привредних проблема земље могла би бити базирана на неколико основних циљева:

Обезбедити једноставну, лако доступну и ефективну заштиту социјално најугроженијих грађана током реформи.

Фискална консолидација одмах, уз заустављање даљег раста јавног дуга земље и активирање аранжмана са ММФ-ом. Потребно је без одлагања започети темељну рационализацију укупног јавног сектора у Србији.

Борба за искорењивање корупције, посебно оне која представља крађу новца државе, односно грађана као пореских обвезника.

Јасна и одговорна стратегија државног власништва у банкама и другим финансијским институцијама како би се смањили ризици да државне финансијске институције евентуално неодговорним пословањем изазивају финансијску нестабилност и непотребан трошак за пореске обвезнике тј. буџет земље.

Активна политика динаризације, односно смањивања евроизације од свих државних органа и уз консензус са привредом, банкама и синдикатима, ради смањивања валутног ризика који тренутно подносе и грађани, и привреда, и држава.

Стварање простора у буџету за јавне инвестиције у инфраструктуру, гаранције за подстицање извозне индустрије и пољопривреде на тржишним основама.

Правни систем који ефикасно (у кратком року и недвосмислено) штити уговор и својину.

Овим се ни изблиза не исцрпљује све што је потребно урадити, али се може успоставити „језгро реформи”, око кога је потребно створити консензус и међу владајућим партијама, и са опозицијом, и у друштву у целини. Привредни и финансијски проблеми са којима се суочава наша земља врло су озбиљни. Последње што нам треба јесте то да не разумемо узроке и последице и не видимо исправна решења.

Аутор је гувернер Народне банке Србије