Само три полицајца брину о хиљаду становника

После прексиноћног убиства Милене Тишме, која је избодена ножем када је покушала да спречи за сада непознатог разбојника да са пленом одшета из њене продавнице у Бачкој улици, у Земуну, многи грађани Београда питају се зашто на улицама нема више полицајаца  позорника који би требало да спречавају оваква убиства и разбојништва.

Проблем, како објашњавају у МУП-у Србије, лежи у недостатку људи. Београд, према подацима из 2004. године, има укупно три полицајца на 1.000 становника, док је у другим европским земљама овај број знатно већи. У Француској раде 4,95 полицајаца на исто толико становника, у Словачкој – 4,21, Хрватској – 4,2, Белгији –3,48…

У Београду је од укупно систематизованих 10.605 радних места у полицији попуњено 7.870 или 74,2 одсто, што је недовољно ако се  има у виду изузетно сложена и обимна безбедносна проблематика. И поред пријема нових радника, недовољна попуњеност константно је изражена код припадника униформисаног састава полиције. Од 6.994 систематизована радна места попуњено је 4.806 или 69,2 одсто. Од тога 392 су жене.

Број полицајаца на 1.000 становника је један од значајнијих параметара у сагледавању укупне безбедносне проблематике на одређеном подручју. У Београду, према последњем попису, живи 1.576.124 становника, што представља више од петине укупног броја становника у Србији. При том у Београду борави и велики број избеглица и расељених лица (од којих су многи једно време провели на ратиштима), а није занемарљив ни број странаца (нарочито кинеских држављана, као и држављана бивших југословенских република) који привремено бораве или пролазе кроз Београд.

Зато је и разумљиво да је Београд био и остао подручје са најсложенијом и најобимнијом безбедносном проблематиком. Подаци говоре да се трећина укупног криминала Србије дешава у Београду.  

Како решити проблем мањка полицајаца и обезбедити да се грађани поново осећају сигурније на улицама главног града?

У полицији сматрају да је проблем могуће решити на два начина. Први је да се регрутују млади, образовани људи који би се после завршене средње школе запослили као полицајци позорници и почели да граде своју каријеру. Сада то, нажалост, није случај, јер мало је оних младих људи из развијених градских средина чији је сан да обуку полицијску униформу и да свој живот посвете борби против криминала. Такође, ретки су они који хоће да буду полицајци  позорници, када знају да ће имати пуно посла, који је по правилу изузетно опасан, а да за то неће бити адекватно плаћени. Поред лошег материјалног положаја радника полиције, томе треба додати и немогућност решавања стамбеног питања, застарелу постојећу информациону и другу технологију, систем веза, као и недовољну материјално-техничку опремљеност (посебно када је реч о криминалистичкој техници, возном парку, савременој опреми и техничким средствима).  

Полиција је, желећи да регрутује што више таквих људи, пре неколико година спровела кампању "Постаните београдски позорник". Идеја је била да сваки део града, свака улица има позорника који је рођен ту и који зна апсолутно све: ко је сумњив, ко је угрожен, ко жели да помогне, коме треба помоћ… Дакле, нешто налик енглеском бобију – позорнику који успех у свом раду постиже захваљујући добрим односима са грађанима Лондона.

Кампања "Постаните београдски позорник" завршила се поражавајућим резултатом, јер се неочекивано мали број људи јавио на конкурс.

Други начин за решење проблема полиција види у активнијем учешћу грађана у борби против криминала. Грађани критикују полицију зато што је "нигде нема", а с друге стране нико није спреман да помогне у тој свакодневној борби. Не само да су ретки они који пријављују оно што знају и помажу полицији, него практично нико више не помаже људима који су у невољи. Раније је, примера ради, било незамисливо да пљачкаш отме жени торбу на улици, а да нико не потрчи за њим. Сада се то свакодневно дешава, чак и у централној градској улици – Кнез Михаиловој, а да нико ни не обрати пажњу на то.