Samo tri policajca brinu o hiljadu stanovnika

Posle preksinoćnog ubistva Milene Tišme, koja je izbodena nožem kada je pokušala da spreči za sada nepoznatog razbojnika da sa plenom odšeta iz njene prodavnice u Bačkoj ulici, u Zemunu, mnogi građani Beograda pitaju se zašto na ulicama nema više policajaca  pozornika koji bi trebalo da sprečavaju ovakva ubistva i razbojništva.

Problem, kako objašnjavaju u MUP-u Srbije, leži u nedostatku ljudi. Beograd, prema podacima iz 2004. godine, ima ukupno tri policajca na 1.000 stanovnika, dok je u drugim evropskim zemljama ovaj broj znatno veći. U Francuskoj rade 4,95 policajaca na isto toliko stanovnika, u Slovačkoj – 4,21, Hrvatskoj – 4,2, Belgiji –3,48…

U Beogradu je od ukupno sistematizovanih 10.605 radnih mesta u policiji popunjeno 7.870 ili 74,2 odsto, što je nedovoljno ako se  ima u vidu izuzetno složena i obimna bezbednosna problematika. I pored prijema novih radnika, nedovoljna popunjenost konstantno je izražena kod pripadnika uniformisanog sastava policije. Od 6.994 sistematizovana radna mesta popunjeno je 4.806 ili 69,2 odsto. Od toga 392 su žene.

Broj policajaca na 1.000 stanovnika je jedan od značajnijih parametara u sagledavanju ukupne bezbednosne problematike na određenom području. U Beogradu, prema poslednjem popisu, živi 1.576.124 stanovnika, što predstavlja više od petine ukupnog broja stanovnika u Srbiji. Pri tom u Beogradu boravi i veliki broj izbeglica i raseljenih lica (od kojih su mnogi jedno vreme proveli na ratištima), a nije zanemarljiv ni broj stranaca (naročito kineskih državljana, kao i državljana bivših jugoslovenskih republika) koji privremeno borave ili prolaze kroz Beograd.

Zato je i razumljivo da je Beograd bio i ostao područje sa najsloženijom i najobimnijom bezbednosnom problematikom. Podaci govore da se trećina ukupnog kriminala Srbije dešava u Beogradu.  

Kako rešiti problem manjka policajaca i obezbediti da se građani ponovo osećaju sigurnije na ulicama glavnog grada?

U policiji smatraju da je problem moguće rešiti na dva načina. Prvi je da se regrutuju mladi, obrazovani ljudi koji bi se posle završene srednje škole zaposlili kao policajci pozornici i počeli da grade svoju karijeru. Sada to, nažalost, nije slučaj, jer malo je onih mladih ljudi iz razvijenih gradskih sredina čiji je san da obuku policijsku uniformu i da svoj život posvete borbi protiv kriminala. Takođe, retki su oni koji hoće da budu policajci  pozornici, kada znaju da će imati puno posla, koji je po pravilu izuzetno opasan, a da za to neće biti adekvatno plaćeni. Pored lošeg materijalnog položaja radnika policije, tome treba dodati i nemogućnost rešavanja stambenog pitanja, zastarelu postojeću informacionu i drugu tehnologiju, sistem veza, kao i nedovoljnu materijalno-tehničku opremljenost (posebno kada je reč o kriminalističkoj tehnici, voznom parku, savremenoj opremi i tehničkim sredstvima).  

Policija je, želeći da regrutuje što više takvih ljudi, pre nekoliko godina sprovela kampanju "Postanite beogradski pozornik". Ideja je bila da svaki deo grada, svaka ulica ima pozornika koji je rođen tu i koji zna apsolutno sve: ko je sumnjiv, ko je ugrožen, ko želi da pomogne, kome treba pomoć… Dakle, nešto nalik engleskom bobiju – pozorniku koji uspeh u svom radu postiže zahvaljujući dobrim odnosima sa građanima Londona.

Kampanja "Postanite beogradski pozornik" završila se poražavajućim rezultatom, jer se neočekivano mali broj ljudi javio na konkurs.

Drugi način za rešenje problema policija vidi u aktivnijem učešću građana u borbi protiv kriminala. Građani kritikuju policiju zato što je "nigde nema", a s druge strane niko nije spreman da pomogne u toj svakodnevnoj borbi. Ne samo da su retki oni koji prijavljuju ono što znaju i pomažu policiji, nego praktično niko više ne pomaže ljudima koji su u nevolji. Ranije je, primera radi, bilo nezamislivo da pljačkaš otme ženi torbu na ulici, a da niko ne potrči za njim. Sada se to svakodnevno dešava, čak i u centralnoj gradskoj ulici – Knez Mihailovoj, a da niko ni ne obrati pažnju na to.