Иза главних врата

Пула – Ниједан велики филмски фестивал, а Пула то без сумње јесте, не може без скандала па макар он био исфабрикован, као што ми се чини да овај јесте. Наиме, из националне конкуренције и трке за „Златну арену” изостао је један наслов, филм „Дјеца јесени” Горана Рукавине, што је писац ових редова унапред знао, али очигледно да то није знала, или се прави да не зна, хрватска филмска јавност. Сада се о могућим узроцима повлачења овог филма из конкуренције распредају разне приче, које подгревају медији, увек жељни афера с којима би пунили своје странице током ових летњих, традиционално догађајима „мршавих” дана.

Да се случај изостанка „Дјеце јесени” некако сам нацртао као мета, криви су помало и организатори фестивала, али и аутори и продуценти овог филма, јер нису дали правовремену информацију о разлозима. Уметнички директор фестивала Златко Видачковић је у својој изјави локалним медијима био веома кратак рекавши: „Филм је довршен и ја сам га, наравно, видео као и све друге филмове, али га је продуцент повукао због финансијских проблема”, упутивши новинаре да одговоре потраже на адреси продуцента Звонимира Мунивране, уједно и сценаристе филма. Ни он није био баш вољан да шири причу, па је само штуро навео како жели „пустити фестивал да прође без икакве хипотеке повученог филма, а онда се јавно огласити о овом питању”.

И „Пандорина кутија” је тако отворена, па се стигло чак дотле да се тренутно „непогрешиво призива сећање на вероватно највећи скандал који је у новије време протресао Пулски фестивал, онај пре седам година кад је Хрвоје Хрибар неколико сати пре заказане пројекције филма „Што је мушкарац без бркова” обавестио управу фестивала да филм није довршен. О томе данас пише ријечки „Нови лист”, усмеравајући сваког иоле обавештеног читаоца да би се кривац можда могао потражити на Хрибаровој адреси, јер он је последњих година директор ХАВЦ-а (Хрватски аудио-визуелни центар, пандан нашем ФЦС-у). И тако редом...

И док се хрватске колеге забављају овим случајем, на главној фестивалској сцени неометано се смењују главни такмичарски филмови. Баш као што је својевремено обећао, продуцент Борис Т. Матић стигао је у Пулу са новим омнибус филмом „Загребачке приче, други део”, који се, судећи по синоћним реакцијама, допао публици. После успеха првих „Загребачких прича”, био је расписан нови конкурс на који се јавило чак 142 аутора сценарија, али је за реализацију одабрано шест. Други омнибус истог наслова је, дакле, филмска збирка од шест прича које повезује истоветна задата нит – љубав и породица у данашњем Загребу. И читава ствар је, упркос различитом квалитету појединачних кратких филмова, као целина сасвим успела. Заправо, највећи квалитет и јесте у томе што је на овај начин и кратка играна форма стигла пред џиновско гледалиште пулске Арене (шест хиљада места!).

Вечерас сусрет са захтевном и искусном пулском публиком има „Халимин пут”, нови филм Арсена Остојића („Та дивна сплитска ноћ”, „Ничији син”), рађен у копродукцији Хрватска–БиХ–Словенија. Филм је настао према сценарију босанског сценаристе Феђе Исовића и реч је о емотивно набијеној причи о доброћудној муслиманки Халими из Босанске Крајине, која тражи посмртне остатке свога мужа и сина јединца, који су током рата ликвидирани. Да би пронашла посмртне остатке сина, Халима мора да пронађе и своју давно одбеглу нећаку коју није видела 20 година јер се удала за Србина, зато што је она права мајка тог страдалог детета.

Међу главним адутима овог филма који је Арсенић ипак пренатрпао драмом, свакако је хрватска глумица Алма Прица у захтевној насловној улози, али и изванредна фотографија маестралног сниматеља Слободана Трнинића Трна који је и продуцент овог филма.

Поноћ у Арени резервисана је за пројекцију филма „Практичан водич кроз Београд са певањем и плакањем” Бојана Вулетића, који је јутрос стигао у Пулу са делом своје екипе.