Кад родитељ пресуди свом детету

Шездесетогодишњи отац из Ниша који је убио своју тридесетпетогодишњу ћерку са сметњама у развоју у свом опроштајном писму објаснио је да је дигао руку на своје дете, јер „није више могао да издржи њене муке и патњу”, на најдраматичнији начин скренуло је пажњу јавности на муке породица особа са посебним потребама.

Не желећи да стаје у одбрану овог оца, председница Републичког удружења за помоћ особама са аутизмом Весна Петровић, и сама мајка сина са аутизмом, истиче да је изузетно напорно гајити дете са поремећајима у развоју, јер оно захтева пуну негу и пажњу 24 часа дневно.

– Мислим да сви родитељи деце са посебним потребама некритично воле своје малишане, али је подизање ове деце изузетно исцрпљујуће и у њиховом одрастању дођу моменти када ви једноставно не знате шта да радите, јер исцрпите све резервоаре – и менталне и енергетске и физичке и материјалне. Након деценију, две живота са овим дететом ви немате више снаге ни идеје на којој адреси да потражите помоћ. Након што годинама куцате на врата бројних медицинских и социјалних установа, на крају се затворите у чауру и сами живите са својом муком. Међутим, то доба када „дете” уђе у тридесете године јесте критично, јер родитељ тада полако почиње да схвата да се ближи његов биолошки крај и да је судбина његовог детета потпуно неизвесна.

Много пута сам чула од родитеља аутистичне деце да изговарају реченицу: „Прво ћу пресудити детету, па онда себи”, јер немају где да сместе своју децу. Наиме, у дневним боравцима има веома мало места за особе са посебним потребама, а на прсте једне руке могу се пребројати особе са поремећајима у развоју, које су укључене у програм „становање уз подршку – истиче Весна Петровић.

Наша саговорница објашњава да дете са поремећајима у развоју заувек мења динамику функционисања целе породице – неке родитељи деценијама држе закључане у четири зида, јер се стиде осуде комшилука, а чест је случај да због природе поремећаја који захтева надзор 24 часа дневно, један родитељ да отказ и потпуно се посвети одгајању детета.

Психијатри објашњавају да се над колевкама деце са поремећајима у развоју руше родитељски снови – они сизифовски гурају претежак камен менталних поремећаја својих малишана и осим институционалне, често немају подршку ни сопствене породице. Психијатри, међутим, истичу да је изузетно ретко и неуобичајено да родитељи дигну руку на своје дете са сметњама у развоју. Професор др Милутин Ненадовић, неуропсихијатар и директор Клинике за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, истиче да је изузетно компликовано претпостављати шта се десило у души оца који је решио да пресуди свом детету, али наглашава да су овом убиству сигурно претходили билансирање мучног породичног живота и визија дететове будућности која је обојена црним фарбама.

– Овај отац је вероватно годинама акумулирао тужна и тешка осећања и није могао да пронађе излаз из дате ситуације – каже др Ненадовић, додајући да задатак психијатара није да правдају већ да објасне неки чин.

Наш саговорник сматра да ово убиство није учињено у афекту – његова је процена да је отац ове девојке месецима и годинама размишљао како да пронађе излаз из те неподношљиве ситуације – он је водио мучне и тешке унутрашње монологе и своје мисли није делио са околином нити је тражио помоћ од ближњих.