Kad roditelj presudi svom detetu

Šezdesetogodišnji otac iz Niša koji je ubio svoju tridesetpetogodišnju ćerku sa smetnjama u razvoju u svom oproštajnom pismu objasnio je da je digao ruku na svoje dete, jer „nije više mogao da izdrži njene muke i patnju”, na najdramatičniji način skrenulo je pažnju javnosti na muke porodica osoba sa posebnim potrebama.

Ne želeći da staje u odbranu ovog oca, predsednica Republičkog udruženja za pomoć osobama sa autizmom Vesna Petrović, i sama majka sina sa autizmom, ističe da je izuzetno naporno gajiti dete sa poremećajima u razvoju, jer ono zahteva punu negu i pažnju 24 časa dnevno.

– Mislim da svi roditelji dece sa posebnim potrebama nekritično vole svoje mališane, ali je podizanje ove dece izuzetno iscrpljujuće i u njihovom odrastanju dođu momenti kada vi jednostavno ne znate šta da radite, jer iscrpite sve rezervoare – i mentalne i energetske i fizičke i materijalne. Nakon deceniju, dve života sa ovim detetom vi nemate više snage ni ideje na kojoj adresi da potražite pomoć. Nakon što godinama kucate na vrata brojnih medicinskih i socijalnih ustanova, na kraju se zatvorite u čauru i sami živite sa svojom mukom. Međutim, to doba kada „dete” uđe u tridesete godine jeste kritično, jer roditelj tada polako počinje da shvata da se bliži njegov biološki kraj i da je sudbina njegovog deteta potpuno neizvesna.

Mnogo puta sam čula od roditelja autistične dece da izgovaraju rečenicu: „Prvo ću presuditi detetu, pa onda sebi”, jer nemaju gde da smeste svoju decu. Naime, u dnevnim boravcima ima veoma malo mesta za osobe sa posebnim potrebama, a na prste jedne ruke mogu se prebrojati osobe sa poremećajima u razvoju, koje su uključene u program „stanovanje uz podršku – ističe Vesna Petrović.

Naša sagovornica objašnjava da dete sa poremećajima u razvoju zauvek menja dinamiku funkcionisanja cele porodice – neke roditelji decenijama drže zaključane u četiri zida, jer se stide osude komšiluka, a čest je slučaj da zbog prirode poremećaja koji zahteva nadzor 24 časa dnevno, jedan roditelj da otkaz i potpuno se posveti odgajanju deteta.

Psihijatri objašnjavaju da se nad kolevkama dece sa poremećajima u razvoju ruše roditeljski snovi – oni sizifovski guraju pretežak kamen mentalnih poremećaja svojih mališana i osim institucionalne, često nemaju podršku ni sopstvene porodice. Psihijatri, međutim, ističu da je izuzetno retko i neuobičajeno da roditelji dignu ruku na svoje dete sa smetnjama u razvoju. Profesor dr Milutin Nenadović, neuropsihijatar i direktor Klinike za neuropsihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, ističe da je izuzetno komplikovano pretpostavljati šta se desilo u duši oca koji je rešio da presudi svom detetu, ali naglašava da su ovom ubistvu sigurno prethodili bilansiranje mučnog porodičnog života i vizija detetove budućnosti koja je obojena crnim farbama.

– Ovaj otac je verovatno godinama akumulirao tužna i teška osećanja i nije mogao da pronađe izlaz iz date situacije – kaže dr Nenadović, dodajući da zadatak psihijatara nije da pravdaju već da objasne neki čin.

Naš sagovornik smatra da ovo ubistvo nije učinjeno u afektu – njegova je procena da je otac ove devojke mesecima i godinama razmišljao kako da pronađe izlaz iz te nepodnošljive situacije – on je vodio mučne i teške unutrašnje monologe i svoje misli nije delio sa okolinom niti je tražio pomoć od bližnjih.