У Културном додатку у суботу, 28. јула, читајте:

ОКРУГЛИ СТО Политике , издавачке куће Клио и Културног центра Београда и Трећег програма радио Београда о пријатељству, први наставак:

Књига „Историја пријатељства” (Clio 2012, приредила Барбара Кејн, са енглеског превели Мирко Јаковљевић и Тијана Р. Спасић) била је повод за округли сто који су организовали Трећи програм Радио Београда, издавачка кућа „Clio”, Културни центар Београда и „Политика”. Учествовали су др Предраг Марковић, др Александар Димитријевић, др Никола Дедић, мр Адријана Захаријевић, мр Бојан Благојевић и др Ђорђе Павићевић. У наредним бројевима преносимо у наставцима делове излагања и расправе.

Предраг Марковић: Оно што размишљање и разговор о пријатељству чини сложеним, а истовремено и занимљивим, јесте чињеница да је то неухватљив скуп људских односа који је заправо врло тешко тачно разграничити. Од почетка људи имају проблема како да направе разлику између пријатељства и љубави. Стручњаци за класичне студије – то имамо у првом поглављу ове књиге – воде дискусије да ли је, у старој Грчкој, то један појам или више појмова, и све време се колебају око различитих видова пријатељстава и испољавања. Да ли само мушкарци исте друштвене групе могу да буду пријатељи међу собом? Да ли жене могу да буду пријатељи међу собом, да ли мушкарци и жене могу да буду пријатељи? Да ли пријатељи могу да буду љубавници? Има ту разних осцилација. Имате одличан део књиге о пријатељству у 17. и 18. веку где аутор тог поглавља описује необичну сентименталност већ у говору коју испољавају пријатељи у 18. веку када пишу писма. „Најљубљенији мој пријатељу...”, „Сузе ми падају на писмо...”, што нама делује крајње неумесно, али онда се сетимо Доситеја, коме је пола опуса испуњено тим изливима пријатељске страсти...

 Чланови Националног савета за културу питају:Има ли ко да нас чује:

Пише: Мирјана Сретеновић

Књижевник и члан Савета Миро Вуксановић говори о статусу који Савет тренутно има:

– Национални савет за културу је као дете без родитеља. Скупштина га је именовала, а потом упутила на Министарство културе које с разлозима каже – ви сте скупштински. Статус је, дакле, неодређен, нерешен. Према свом имену требало би да некоме даје савете, а тога имамо и одвише. Закон о култури одређује надлежности, али је основно питање како их остварити. Немамо националну стратегију развоја културе. Нико у предизборној утрци није ни изговорио реч култура. Иста реч је изостала из споразума за састављање владе, каже Вуксановић додајући да се ресор за културу и медије „даје као кусур”.

– Водеће републичке музејске установе су затворене, а град који никад није свој музеј отворио такмичи се за место престонице европске културе. Ни даровити Теодор фон Бург (кога смо већ дали другима), не може израчунати колико пута је више затворених књига од оних које су отворене за читање. И тако нередом. Ми смо се и нашли у општој несташици јер смо допустили да нам култура готово нестане...

ИНТЕРВЈУ СА ПСИХИЈАТРОМ ДУШАНОМ КЕЦМАНОВИЋЕМ: Нема колективног лудила

Пише: Гордана Поповић

Заблуда је да психијатри нису чувари јавног реда и мира. Они то јесу, јер тиме што лече и олакшавају патњу душевно поремећених људи, они смањују њихову социјалну дисфункционалност и чине их мање неприхватљивим за заједницу, каже Душан Кецмановић, психијатар, аутор књиге „Психијатрија против себе”, објављене у издању „Клија” и недавно промовисане у присуству аутора.

До 1992. године редовни професор психијатрије и политичке психологије на Универзитету у Сарајеву, Кецмановић је 1993. године отишао у Аустралију, где има приватну праксу већ 17 година и где се, каже, у сваком погледу осећа чланом аустралијске психијатријске заједнице. Још од 1997. године редовно долази у наш регион, трудећи се да увек посети Сарајево, Загреб и Београд. Професор је по позиву на Медицинском факултету у Београду, и члан Европске академије наука и уметности. Објавио је 26 књига.

То да психијатри нису чувари јавног реда и мира, само је једна од заблуда психијатрије, коју психијатри, али и друштво негују, тврди Кецмановић. Анализирајући и друге (на пример, веровање да је познат биолошки узрок душевних поремећаја, да су лекови главно терапијско средство и да је биомедицински психијатријски модел највише прихватљив зато што је наводно највише користан), Кецмановић тврди да психијатри раде против своје струке када им се не супротстављају.

Зашто психијатри негују заблуду да нису чувари јавног реда и мира? Да ли је то бежање од одговорности?

Није. Психијатри страхују да би неко могао да помисли да се они ни по чему не разликују од осталих чувара друштвеног реда и мира. Себе желе да виде искључиво као лекаре-научнике, који немају никакве везе са актуелним друштвеним вредностима и интересима. Истина је, међутим, да тиме што, по потреби и присилно, лече душевно поремећене људе психијатри чувају друштвени ред и мир, који душевно поремећени, што посредно што непосредно, што симболички што реално, угрожавају начином на који се изражавају.

Марина Вулићевић пише о мотиву хотела у српској прози, а Владимир Пиштало, специјално за Политику написао је причу:„Ветровит, прометан хотел”

Марина Рихтер на изложби Вилијама Бароуза у бечкој Кунстахле:

Да ли ти је познато да је оружје „Дивљих момака” („Wild Boys” је Бароузов роман из 1971. прим. аут.) осамнаест инча дугачак боуви нож?”, чувено је питање које је Вилијам Бароуз 1974. поставио Дејвиду Боувију у интервјуу који му је дао за фебруарско издање „Ролингстона”. Боуви је у то време већ увелико за своје стихове користио Бароузову кат-ап технику (пример: албум Дајмонд догз) коју је овај истраживао и унапређивао више од десет година, не заустављајући се само на експериментисању са књижевним формама. 

Од момента када се његово име прочуло у Европи и Америци, Бароуз се нашао у жижи интересовања рок музичара. Његова бледа, елегантна појава се, на пример, налази уз Мерилин Монро на култном омоту „Битлса” Sgt. Peper`sLonely Hearts Club Band. Бароуз се, међутим, не појављује само на омоту „Битлса”...