U Kulturnom dodatku u subotu, 28. jula, čitajte:

OKRUGLI STO Politike , izdavačke kuće Klio i Kulturnog centra Beograda i Trećeg programa radio Beograda o prijateljstvu, prvi nastavak:

Knjiga „Istorija prijateljstva” (Clio 2012, priredila Barbara Kejn, sa engleskog preveli Mirko Jakovljević i Tijana R. Spasić) bila je povod za okrugli sto koji su organizovali Treći program Radio Beograda, izdavačka kuća „Clio”, Kulturni centar Beograda i „Politika”. Učestvovali su dr Predrag Marković, dr Aleksandar Dimitrijević, dr Nikola Dedić, mr Adrijana Zaharijević, mr Bojan Blagojević i dr Đorđe Pavićević. U narednim brojevima prenosimo u nastavcima delove izlaganja i rasprave.

Predrag Marković: Ono što razmišljanje i razgovor o prijateljstvu čini složenim, a istovremeno i zanimljivim, jeste činjenica da je to neuhvatljiv skup ljudskih odnosa koji je zapravo vrlo teško tačno razgraničiti. Od početka ljudi imaju problema kako da naprave razliku između prijateljstva i ljubavi. Stručnjaci za klasične studije – to imamo u prvom poglavlju ove knjige – vode diskusije da li je, u staroj Grčkoj, to jedan pojam ili više pojmova, i sve vreme se kolebaju oko različitih vidova prijateljstava i ispoljavanja. Da li samo muškarci iste društvene grupe mogu da budu prijatelji među sobom? Da li žene mogu da budu prijatelji među sobom, da li muškarci i žene mogu da budu prijatelji? Da li prijatelji mogu da budu ljubavnici? Ima tu raznih oscilacija. Imate odličan deo knjige o prijateljstvu u 17. i 18. veku gde autor tog poglavlja opisuje neobičnu sentimentalnost već u govoru koju ispoljavaju prijatelji u 18. veku kada pišu pisma. „Najljubljeniji moj prijatelju...”, „Suze mi padaju na pismo...”, što nama deluje krajnje neumesno, ali onda se setimo Dositeja, kome je pola opusa ispunjeno tim izlivima prijateljske strasti...

 Članovi Nacionalnog saveta za kulturu pitaju:Ima li ko da nas čuje:

Piše: Mirjana Sretenović

Književnik i član Saveta Miro Vuksanović govori o statusu koji Savet trenutno ima:

– Nacionalni savet za kulturu je kao dete bez roditelja. Skupština ga je imenovala, a potom uputila na Ministarstvo kulture koje s razlozima kaže – vi ste skupštinski. Status je, dakle, neodređen, nerešen. Prema svom imenu trebalo bi da nekome daje savete, a toga imamo i odviše. Zakon o kulturi određuje nadležnosti, ali je osnovno pitanje kako ih ostvariti. Nemamo nacionalnu strategiju razvoja kulture. Niko u predizbornoj utrci nije ni izgovorio reč kultura. Ista reč je izostala iz sporazuma za sastavljanje vlade, kaže Vuksanović dodajući da se resor za kulturu i medije „daje kao kusur”.

– Vodeće republičke muzejske ustanove su zatvorene, a grad koji nikad nije svoj muzej otvorio takmiči se za mesto prestonice evropske kulture. Ni daroviti Teodor fon Burg (koga smo već dali drugima), ne može izračunati koliko puta je više zatvorenih knjiga od onih koje su otvorene za čitanje. I tako neredom. Mi smo se i našli u opštoj nestašici jer smo dopustili da nam kultura gotovo nestane...

INTERVJU SA PSIHIJATROM DUŠANOM KECMANOVIĆEM: Nema kolektivnog ludila

Piše: Gordana Popović

Zabluda je da psihijatri nisu čuvari javnog reda i mira. Oni to jesu, jer time što leče i olakšavaju patnju duševno poremećenih ljudi, oni smanjuju njihovu socijalnu disfunkcionalnost i čine ih manje neprihvatljivim za zajednicu, kaže Dušan Kecmanović, psihijatar, autor knjige „Psihijatrija protiv sebe”, objavljene u izdanju „Klija” i nedavno promovisane u prisustvu autora.

Do 1992. godine redovni profesor psihijatrije i političke psihologije na Univerzitetu u Sarajevu, Kecmanović je 1993. godine otišao u Australiju, gde ima privatnu praksu već 17 godina i gde se, kaže, u svakom pogledu oseća članom australijske psihijatrijske zajednice. Još od 1997. godine redovno dolazi u naš region, trudeći se da uvek poseti Sarajevo, Zagreb i Beograd. Profesor je po pozivu na Medicinskom fakultetu u Beogradu, i član Evropske akademije nauka i umetnosti. Objavio je 26 knjiga.

To da psihijatri nisu čuvari javnog reda i mira, samo je jedna od zabluda psihijatrije, koju psihijatri, ali i društvo neguju, tvrdi Kecmanović. Analizirajući i druge (na primer, verovanje da je poznat biološki uzrok duševnih poremećaja, da su lekovi glavno terapijsko sredstvo i da je biomedicinski psihijatrijski model najviše prihvatljiv zato što je navodno najviše koristan), Kecmanović tvrdi da psihijatri rade protiv svoje struke kada im se ne suprotstavljaju.

Zašto psihijatri neguju zabludu da nisu čuvari javnog reda i mira? Da li je to bežanje od odgovornosti?

Nije. Psihijatri strahuju da bi neko mogao da pomisli da se oni ni po čemu ne razlikuju od ostalih čuvara društvenog reda i mira. Sebe žele da vide isključivo kao lekare-naučnike, koji nemaju nikakve veze sa aktuelnim društvenim vrednostima i interesima. Istina je, međutim, da time što, po potrebi i prisilno, leče duševno poremećene ljude psihijatri čuvaju društveni red i mir, koji duševno poremećeni, što posredno što neposredno, što simbolički što realno, ugrožavaju načinom na koji se izražavaju.

Marina Vulićević piše o motivu hotela u srpskoj prozi, a Vladimir Pištalo, specijalno za Politiku napisao je priču:„Vetrovit, prometan hotel”

Marina Rihter na izložbi Vilijama Barouza u bečkoj Kunstahle:

Da li ti je poznato da je oružje „Divljih momaka” („Wild Boys” je Barouzov roman iz 1971. prim. aut.) osamnaest inča dugačak bouvi nož?”, čuveno je pitanje koje je Vilijam Barouz 1974. postavio Dejvidu Bouviju u intervjuu koji mu je dao za februarsko izdanje „Rolingstona”. Bouvi je u to vreme već uveliko za svoje stihove koristio Barouzovu kat-ap tehniku (primer: album Dajmond dogz) koju je ovaj istraživao i unapređivao više od deset godina, ne zaustavljajući se samo na eksperimentisanju sa književnim formama. 

Od momenta kada se njegovo ime pročulo u Evropi i Americi, Barouz se našao u žiži interesovanja rok muzičara. Njegova bleda, elegantna pojava se, na primer, nalazi uz Merilin Monro na kultnom omotu „Bitlsa” Sgt. Peper`sLonely Hearts Club Band. Barouz se, međutim, ne pojavljuje samo na omotu „Bitlsa”...