Опстао без рецепта

Ових дана, тачније 9. марта, Миодраг Бабић, садашњи први човек вршачког "Хемофарма", требало би са немачком "Штадом", која је летос за 496 милиона евра купила 97,3 одсто акција те наше фабрике лекова, да потпише четворогодишњи уговор о њеном даљем вођењу. И то ће, тврди, одиста бити крај његове директорске каријере, коју је, сасвим случајним стицајем околности, започео у "Хемофарму", као дипломирани инжењер технологије пре 25 година. Тачније 1. марта 1982.

Питамо га – како је опстао на том истуреном менаџерском месту толике године у току којих му се дешавао народ на улицама 1988, рушила држава и подизале границе 1991, пожар инфлације све обезвредио 1993, ратови у суседству, а потом и код куће 1999. обесмислили, а са првим демократским променама 2000. запретили му кризни штабови? Опстао и остао без рецепта примењивог за друге, а од мале банатске фабрике лекова, направио концерн каквих је мало у овом делу Европе.

– Никада се нисам бавио политиком. Не зато што тај ’занат’ сматрам лошим, већ зато што сам сматрао да свако треба да ради оно што најбоље зна. Иако сам хтео само да будем инжењер, политика ми се, ипак, често мешала у живот. То што ме није ’одувала’ на почетку каријере... можда је било и среће, али већ касније постигнути резултати нису баш могли тако лако да се избришу на улицама или партијским састанцима.

У "Хемофарм", наружен и нарушен лошим међуљудским односима, дошао је конкурсом. Иако је партија све контролисала и тражила да се о свему пита, она га, ипак, није на то место поставила. Прећутно су га пустили да покаже шта зна и може. Ако успе – добро је. Ако крене лоше – лако ће га сменити. Ионако пре њега нико није окончао ни први мандат, а камоли започео други. Од тада до данас прође, ево, четврт века.

– Признајем да сам имао доста респекта када сам долазио у "Хемофарм". Са 20.000 тона производа у "Бриксолу", где сам пре тога радио, дошао сам у фабрику у којој се дозе за лекове мере милиграмима. Са којим милиграмом мање неке супстанце – лек не вреди. Али са којом више него што то рецептура прописује – добијеш отров. Због тога ми је први задатак био да што пре и што боље опремимо лабораторије за контролу квалитета како бисмо у највећој мери смањили ризик звани – човек.

Бабић се сећа како је баш у то време реализован први уговор са немачким "Фрезенијусом" о производњи дијализатора вредан три милиона тадашњих марака. Погон стоји, а Немци без отвореног акредитива од неколико стотина хиљада марака не дају сировине. Били су се нешто завадили са претходним руководством фабрике. Успео је са тадашњим првим човеком "Фрезенијуса", др Кренером, који је од њега био старији пуних 40 година, да договори допремање сировина и фабрика је кренула  са производњом 21. маја 1982. године.

Фабрика расте, Бабић увелико "тера" други мандат, али политичка сцена, не само у Србији већ и у целој бившој федерацији, почиње да се заоштрава. И буквално до пуцања. Године 1988. оптужују га да је "аутономаш". У тој харанги против њега учествовао је, нажалост, тада и наш лист. Одбранили су га на једвите јаде радници. Још, каже, нису зацелиле ране од "дешавања народа и јогурт револуције", када је Словенија прогласила "неовисност", а за њом и Хрватска. Потом избише и међунационални сукоби. С ратним разарањима у комшилуку, домаћа инфлација од шест процената на сат, преполови му 1993. производњу постигнуту добре 1991. Требало је, наглашава Бабић, и у тим и таквим околностима производити и развијати се. Сада, када се присети тих година, једноставно не може да поверује како је за свега неколико месеци освојена производња чак 80 паралелних лекова који су стизали из фабрика северних република. И на све то – међународне економске санкције.

– Био сам одмах након увођења ембарга крајем маја 1992. на једном састанку код Милошевића. Позвао је на тај скуп директоре највећих фабрика. Рекао нам је тада да те санкције немају за нас већи значај и да неће потрајати дуже од два-три месеца, да ћемо им ми доскочити нашим генијалним импровизацијама. Неки су га у тој лудости подржали, али већ колико сутра морали су да трче код њега по плате за своје раднике.

Видевши да санкције ипак нису "мачји кашаљ", Бабић је некако измолио америчку визу и путује у Њујорк. Да се на лицу места, у Уједињеним нацијама, упозна са свим могућим увозним и другим ограничењима. Када је, каже, видео колики се простор опрема компјутерима само за њихово надгледање, било му је јасно да ће санкције бити ригорозне и дуготрајне.

И успео је. Производња и у најгора времена ни дана није трпела.

Данас има америчку визу на три године и представништво "Хемофарма" у Пенсилванија авенији, преко пута Беле куће, у Вашингтону.