Кметови и феудалци

Обилазећи Београд у потрази за локацијом за снимање, као на длану сам видео пропале фабрике и здања који стоје као споменици прошлог времена индустријске производње, а истовремено су подсетник сaдашњег сиромаштва. Ту видимо да је друштво подељено на кметове и феудалце, ону класу моћних у Србији која у свом власништву има земљиште, функције и станове, а нема никакав концепт приватне својине, а још мање идеју општег интереса и јавног добра.

Када дођете на место неке старе комунистичке зграде, прво наиђете на чувара који је вратар тог пропалог краљевства, па је у сопственим очима бар мало важан. У једној згради се у приземљу гаје печурке, на првом спрату се слажу неки индустријски елементи, а на осталим спратовима се могу наћи модне колекције и спортски клубови. После сам отишао у једну фабрику која годинама није радила. Када сам објаснио да тражим напуштена места, чувар ми је одговорио: „Пу-пу... не дозивај зло, сада радимо”. Чувар је поштено изразио кметски став своје немоћи; он на свет око себе гледа као на временске прилике на које се не утиче. Он је још у доброј позицији јер на сваком другом месту на периферији Београда видите потпуно оронула здања прекривена птичјим фекалијама и чувар ће вам испричати цео проблем око неког страног инвеститора који је купио земљу, а ипак не улаже, чак ни неку ограду нису поставили.

Када ми је нешто друго требало за филмски пројекат, стигао сам до вазала – то су они који нису велики власници, већ су нашли себи место у хијерархији живућих институција и фирми. Они имају таман довољно одговорности да могу суптилно да ми сугеришу да би требало да платим мито. Чак су ми и они на вишим позицијама изокола сугерисали да је то добра солуција. Вазали често имају простачки начин понашања који се врло разликује од простаклука једног кмета. Ти службеници, менаџери, управници, контролори и слични опходе се простачки не због необразованости већ због тога што њихов језик представља додатну потврду њихове моћи. Но пошто та моћ не следи из било какве личне потврде кроз способност, рад, снагу карактера, већ само чиновничку сналажљивост, њима начин изражавања и бахатост постају бедем иза којег се крију.

Овим путем стижемо и до феудалаца. Што се језика тиче, погледајте само Велимира Илића и Милутина Мркоњића. Псовка је често добар вид комуникације, али у овом случају она је просто одлика лажне непосредности некога ко је безбрижан, збринут и моћан. Кад се тако осећају, лако им је да певају, жирирају у Гранду или цитирају Цанета Партибрејкерса као што то ради Динкић. Чак и када делују искрено забринуто, они нас суштински гледају са висине, па Вучић изјављује да ће се влада „бринути” о грађанима. Тај патерналистички приступ показује сву ароганцију.

Међутим, њихов феудални менталитет се најјасније види у односима политичко-економске моћи. Док је периферија града тужни постапокалиптични призор, у центру можете купити пашњак прве класе, а никоме не морате да објашњавате откуд новац једном бившем министру. Зато политичари могу да продају стан који им је поклонила држава и да купе већи иако немају ни дан конкретног радног искуства. Не постоји никаква корелација између рада и имовине. Сумњиво добијање дипломе је само још један пример присвајања нечега што вам не припада. О функцијама да не говоримо – један човек може да држи функцију без обзира на резултате у прошлости. Да Динкића не помињемо, мени је нејасно како је Жарко Обрадовић заслужио још један мандат. Никаква дебата о реформи школства није постојала, већ само једна велика забуна око пријемног у средње школе и штрајкови студената.

Док се сада деле феуди нове власти, у Демократској странци се боре квазиопозициони феудалци, а народ плаћа глобе – то је структура друштва средњовековне Србије.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк