Мудрошћу против идеологије

У светлосној тмини скрајнутих манастирских одаја, пером од смерности и усрдности: "Ја грешни Глигорије дијак...заставих златом ово Јеванђеље великославном Кнезу Мирославу, сину Завидину..."
Мирослављево јеванђеље, најзначајнија и најстарија рукописна књига старог српског језика, настала око 1185. године у Бијелом Пољу, при цркви Светог Петра, задужбини кнеза Мирослава, уписана је у УНЕСКО-ову листу "Памћење света". Лепота и складност ћириличног писма написана калиграфским, тзв. уставним писмом и украшена минијатурама са наглашеном хришћанском симболиком, односно Мирослављева ћирилица уградила је свој светлосни знак у светску духовну баштину.

Духовна академија, посвећена овом догађају, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Удружења "Кнез Мирослав" одржана је у Бијелом Пољу.

"Нажалост, културне институције у Црној Гори, нијесу имале слуха за овај значајни догађај, нити су га имале чиме пропратити осим празним ћутањем", резигнирано констатује господин Јоаникије, епископ Будимљанско-никшићки.

Срби у новој држави

Да ли уопште постоји могућност дефинисања српског етноса и српског културног простора у оквиру нове црногорске државе, ова и друга питања разматрана су на дводневном научном скупу "Српски народ у новом уставу Црне Горе", у организацији Српског народног вијећа, који је одржан пре неколико месеци.

Бројни учесници, академици, линвисти, историчари, правници, еминентни стручњаци, познати и признати у научном свету, (Коста Чавошки, Никола Кусовац, Ратко Марковић, Милијан Поповић, Драгољуб Петровић, Драго Ћупић, Михајло Шћепановић, Слободан Реметић, Мато Пижурица, Слободан Павловић, Богољуб Шијаковић, Будимир Алексић, Зоран Костић, Предраг Вукић), говорили су о правном положају Срба у новом уставу, позицији српске православне цркве и позицији српског језика и ћириличног писма.

"Овај скуп је покушај да мудрошћу и знањем покажемо до које је мере идеологија располутила овај народ и у какво га је шизофрено стање довела. Овај скуп има за циљ да појасни, нажалост, спорна питања – правни положај Срба у новом Уставу, позицију Српске православне цркве, коначно српског језика, али без острашћености. Кроз науку, понудићемо одговоре и рјешења која могу, уколико заступници супротног става желе, бити за дијалог. Очекујемо од трезвених из супротног табора, да изнесу своје аргументе, који ће се темељити на науци. Тек тада и само тако може се доћи до рјешења. Нажалост, они засад не желе дијалог", закључак је Николе Кусовца.

Главни културни догађај овде јесте припрема за обележавање стогодишњице рођења сликара Петра Лубарде. Јер, оно што је Његош у литератури то је Лубарда у сликарству. Фондација "Петар Лубарда", најавила је да ће током прве половине годне бити одржане донаторске конференције, у мају је планирано постављање бисти Петра Лубарде испред његове родне куће на Љуботињу и цетињског Факултета ликовних уметности, као и бројне изложбе, научни скупови и ликовне манифестације посвећене великом сликару.

Подсетићемо уважене читаоце "Политике" на интелектуални ангажман великог сликара, који је седамдесетих година, поводом најављеног рушења ловћенске капеле, јасно рекао: "Драги другови, не могу да се примим чланства у Југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело. Његош, велики песник осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу... Говорим ово као уметник без икаквих републичких, политичких и других мотива".

У знак протеста против такве одлуке 1971. завршава слику "Сумрак Ловћена" о којој сликар Мића Поповић каже: "Ако сте видели слику, шта мислите колике су њене стварне димензије? (...) Стварне димензије су 130 пута 170 см. Али је слика у вашем сећању порасла. И да знате она ће стално да расте. Гнев расте у тишини. Застрашујуће". (1971)

Подесетићемо читаоце и на  Лубардино писмо поводом изложбе у Паризу 1971.године у коме пише: "Драги Коларићу, желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење. Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим, како не знам ко шаље податке о аутоу који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може поткрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Илинчићева бр. 1. Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.

Лубарда и Ђилас

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво – будем у саставу другова, колега СР Србије".

Подсетимо се и романа "Мојковачка битка" у коме Милован Ђилас пише: "Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац. Не велим да другдје и друкчијих Срба нема – зло нас је растурало на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци, ми смо со српства. Није овдје српству сва снага, ама јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али штоје српско – то остаје, док и трунке има. И мисао моја траје док иједан дамар куца. Има друкчијих Срба, ми смо они са Косова, што свећају и пјевају несреће српске. Затри Kосово у памети, у души српској – па и нас нема, Срба нема".

Један по један белег истородности нетрагом нестаје.

На Цетињу из Његошевог парка нестала је и биста Симе Милутиновића Сарајлије, најзначајнијег Његошевог учитеља. Сарајлија је био учитељ песника и владара Црне Горе Петра Другог Петровића Његоша, одржавао је везе са највећим немачким песником Гетеом и бројним културним људима Европе. То је онај што је певао: "Кликни вило не умукла нигда/ Стреси грлом све сјајније звезде/ И ђинђухе из кумовске сламе,/ Да с јунацма венци сплетају,/ И на главе Витезова српских/ Постављају за одличје боље".