Речи професора Канта

"У Француској се догодило само да је једна група људи заменила другу и отела јој власт. Разуме се, ту смену можемо назвати револуцијом…"
Марк Алданов: "Девети термидор"

У једном од својих најчувенијих говора, врли и страсни Максимилијан Робеспјер, залажући се за смртну казну над краљем, позивао се на народ, његову безбедност и његову будућност. Онима који треба да донесу пресуду, а које није назвао судијама него представницима народа, Робеспјер је тронутим, узвишеним тоном казао:
"Са жаљењем, овде, казујем судбоносну истину: боље да умре Луј него стотине хиљада врлих грађана; Луј мора да умре, да би земља могла да живи".

Месец дана касније, 21. jануара 1793. године, на Тргу револуције у Паризу гиљотиниран је Луј XVI. Жирондинци су полако губили а јакобинци заузимали власт; у марту исте године основан је Револуционарни суд, у јуну-јулу је Робеспјер постао алфа и омега Француске револуције. Почео је Терор.

Револуционарни ум

Мерено револуционарним календаром или претходним, "реакционарним", свеједно, за Робеспјерове једногодишње владавине сечиво гиљотине није мировало ниједан једини дан: само у ноћи пред Робеспјерову смрт, деветог на десети термидор (јул), у Паризу је (по инерцији!) погубљено више од 40 људи. И они су, баш као и Луј XVI нестали у окрвавелој сенци неке боље будућности коју нису могли ни да замисле а камоли призову.

Није је могао, ни век и по касније, себи предочити нити разумети Марк Алданов (Кијев, 1886 – Ница, 1957), сведок октобарске, бољшевичке репризе Француске револуције у Русији, њен противник и политички пребег на Запад. Алдановљева монументална трилогија "Мислилац", замишљена да "покрије" време од 1793. до 1821. године а чији је први део, роман "Девети термидор" посвећен управо јакобинском револуционарном терору и Робеспјеру, у себи крије пишчеву жељу да схвати револуционарни ум, и (с)клопке историје у којима она ствара, искривљује, ломи, мрви и уништава у име новог.

"Девети термидор" је поново пред нама, у новој серији Библиотеке Великих романа "Просвете" из Београда (прво издање објављено је пре седамдесет година, у преводу Косаре Цветковић, који и данас, уз нека прилагођавања савременом језику, остаје као пример праве вредности преводилачког труда). Над њим, као над Паризом, надноси се – према идеји писца – Le Diable Penseur, химера са Богородичине цркве, ђаволски ружна, цинична и злокобна. Писан као типични, класични историјски роман, са примесама авантуре, "Девети термидор" се накнадно, са краће, односно дуже историјске дистанце "разговара" али и добрано разрачунава са револуционарним идејама које од вајкада заузимају кључно место у уму оних што су, ко зна зашто, увртели себи у главу да су спасиоци нације и прогресивни превратници.

Са таквим ставом, практичним Алдановљевим знањем али и помно проученим историјским фактима о револуцији, овај се роман може назвати и делом са нимало прикривеном тезом: "У Француској се догодило само да је једна група људи заменила другу и отела јој власт. Разуме се, ту смену можемо назвати револуцијом…"

Оно што књигу, међутим, чини свевременом јесте очајнички напор писца бриљантног приповедачког дара да проникне у тајну Историје, у оно што њу твори – да ли Случај или нешто друго; да одговори зашто, и чему Историја служи, и који су закони руље која данас некога узноси а сутра га гази у блату, пљује и игра над његовом трагедијом.

Револуционарна врлина

"Девети термидор" је, поред експлицитних тврдњи да револуција генерално не доноси ништа добро, да се  "никаква поука не може извући из оног смењивања стихијских узалудних радњи, без икаква смера, које се рађају из разузданих страсти, а у првом реду из људске таштине", и да су француски револуционари "створили само култ рушења" који касније преузимају сви други који себе називају револуционарима – позив на размишљање о делу и одговорности. Не, међутим, пред Историјом, или пред Другим, већ пред собом, и својом савешћу.

Алдановљев роман ова питања поставља пред младића, осамнаестогодишњака који из Петрограда стиже у Париз, у само срце, географско и временско, Француске револуције. Омамљен брзином којом се смењују догађаји који треба да га уведу у зрелост, личну и националну, млади Рус Штал само инстинктивно стиже да размишља. Час на дипломатском пријему у Лондону час у таљигама са војском и избеглицама које се враћају у Француску; час у маси која на тргу урла са одобравањем док главе падају под гиљотином, час сам на улицама, згађен претходним призором; час у коцкарници-ресторану затвореног типа у којем, док народ сит револуционарног заноса скапава од глади, без трунке стида и срама једу и пију свакојаки профитери за које ће у свим режимима увек бити шампањца, берзе и рулета, јунак Алдановљевог романа попут уживаоца дроге, тражи још, још, још…

Он би даље, у свет, да види, да чује, да сазна, макар са собом носио вечито менталне слике Робеспјеровог унакаженог леша који ће, ево, у овом часу, пасти у заједничку гробницу у којој леже, под истим сечивом декапитовани, ројалисти и револуционари. У магновењу, главни јунак "Деветог термидора", не налазећи децидни одговор на правце и суд Историје, само уме да констатује да је мртве измирила заједничка јама на гробљу, и да се упита: "Али, ко, ко је од њих у праву и где је смисао ове крваве драме? Или је смисао – у потпуној бесмислици?"

Овај вапај "Деветог термидора" одјекује и данас, и зато ће роман Марка Алданова бити актуелан у сваком времену, макар оно било и најмирније и најпросперитетније. Једнима може бити наук, другима опомена. Робеспјер, симбол Француске револуције, "сангвинократа" како га је назвао Луј-Себастијан Мерсије, први је крвљу почео да чисти човекову душу. Врли непоткупљив револуционар кога је неприметно поткупила управо револуција за коју се борио, давши му неприкосновено право да одлучује чија је врлина достојна преживљавања а чија тако ситна да се мора искоренити гиљотином, утро је пут идеји да се гиљотином или метком, свеједно, чисте зло и јад које људи имају у себи.

Алдановљево кључно питање у "Деветом термидору" јесте да ли се душа пере гиљотином, што аутоматски под лупу ставља сваки идеал, а суд историје чини потпуно апсурдним. Отуд и теза писца да се од историје не може побећи: она колико иде напред толико каска, а њу стварају историчари, савременици или потомци, прекрајајући је како им је воља. Стога је историја илузија, Le Diable Penseur, а најмање је учитељица живота.

Али, зато ће оно што је, супротно њој, вечно у сусрету са младим Шталом, изговорити филозоф и професор, Имануел Кант, размишљајући наглас колико је учинак револуције пропорционалан променама у човеку. Тих неколико страница најупечатљивији су прилог Алдановљевој теорији која доводи у сумњу све, осим једног – а што чак ни морално чисти Робеспјер није успео да схвати. А то је да сваки револуционар мора да почне револуцију од самог себе, и да је свака права револуција револуција духа.