Глумци су мазохисти среће

Драмска уметница Ружица Сокић је овогодишња добитница награде "Жанка Стокић", признања које додељују Народно позориште у Београду, компанија "Вечерње новости" и Скупштина општине Пожаревац. Жири у саставу Мира Ступица (председница), Дејан Савић, Манојло Вукотић, Небојша Брадић и Синиша Ковачевић ову одлуку донео је једногласно. Награда "Жанка Стокић" је установљена у знак сећања на једну од најзначајнијих глумица српске позоришне сцене између два рата и додељује се глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза.

– Признање "Жанка Стокић" значи ми много јер ћу моћи лакше да носим страх који је мој верни пратилац кога се никада нећу ослободити. То подразумева питања: да ли сам нешто добро урадила и да ли сам могла боље – каже Сокићева.

Ружица Сокић је рођена у Београду. Још као девојчица учествује у Дечјој драмској групи Радио-Београда, а 1958. дипломирала је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Краће време је била у Савременом позоришту, а убрзо прелази у Атеље 212, где ће бројним улогама, првенствено савременог и домаћег репертоара, открити и потврдити дар "рођене глумице". Први судбински излазак на сцену имала је током Другог светског рата у представи "Робинзон Крусо". Блаженка Каталинић је играла мајку, Рената Улмански је била вила, а Робинзона је тумачио Аца Огњановић.

Трновит пут

У то време догађала се и права породична драма у фамилији Сокић. Ружичин отац побегао је из Београда у Сплит, а она и њена мајка проводиле су зимске дане покривене у кревету, више гладне него сите. Њен отац био је један од предратних сувласника листа "Правда", а њен стриц, отац познате сликарке Цуце Сокић био је директор. Од седморице браће само су двојица била изван овог посла. Тих година много се причало о глумици Жанки Стокић, али Ружица је никада није видела на сцени. Случај је хтео да је после много година заиграла у представи "Жанка" аутора Миодрага Илића у позоришту "Славија".

– Пут ми је био трновит. Борила сам се и борим се, најтеже са собом. Правац којим сам ишла био је Сизифов: нисам бројала ни успехе ни неуспехе. Можда је штета. Данас ми је помало жао што сам, брзином којом сам брисала ружне ствари, обрисала и лепе. Никада нисам припадала клановима, нисам правила компромисе, једино у шта сам данас сигурна јесте да немам чега да се стидим. Немам никавих тајни, ни у професионалном ни у приватном животу које не бих могла да обелоданим. Увек сам говорила истину, не кажем да сам увек била у праву, али ми је било важно да никада не лажем. Због тога сам добила много удараца, али нисам умела другачије. Верујем да је то била и моја судбина, речи су познате глумице.

Иза глумице Ружице Сокић стоји вишедеценијска успешна позоришна, телевизијска и филмска каријера. Играла је у више од двеста комада, глумила у око 40 филмова. Као почетница играла је на телевизији у "Девојци с три оца" Бране Црнчевића. Већ за прву улогу у филму "Горки део реке" Јована Живановића награђена је Сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највеће успехе остварила је у филмовима  "Кад будем мртав и бео" Живојина  Павловића, "Жута" Владимира Тадеја за који је у Пули награђена Златном ареном, "Ужичка република" за коју је, такође, награђена Златном ареном. Период великих улога, каже, заокружила је филмовима Драгана Кресоје. Учествовала је у више телевизијских драма и играних серија: "Цео живот за годину дана", "Рађање радног народа", "Самци", "Занати"....

За свој филмски и позоришни рад добила је бројне награде и признања.

Глумица разноврсног уметничког дара, више од четири деценије дочарава на српским сценама галерију најразличитијих женских ликова, са подједнаком глумачком убедљивошћу, непоновљивим и неодољивим сценским шармом.У свом богатом и изражајном регистру, Ружица Сокић с пуним уметничким осећањем приступа домаћем драмском тексту, у коме испољава своју неодољиву разиграност, са укусом и мером, у стилу велике глумице наших простора и дана.

–То су били текстови домаћих писаца, који су се окретали социјалном дну и сличним темама. Увек сам се трудила да свака од тих несретница буде другачија, успела сам да направим лепезу тих жена са дна. Све те жене биле су за мене као птице, од врабаца до пауница… Доста сам проникла у суштину тих личности и открила да поседују интегритет, зато сам их тако и тумачила. Некада су ти ликови били дебло, некада само гранчица, или лист, али сам им придавала подједнаку важност.

Улоге које сам играла биле су супротне мом приватном животу, углавном су биле испод мене и моје личности и као млада сам патила јер сам мислила да нисам довољно привлачна за глумачку професију. Отуд и моја патолошка стидљивост. Ја сам је чак и истраживала, и дошла до закључка да је она врло карактеристична за глумце и то је можда једна њихова мазохистичка црта – глумци су мазохисти среће. Као девојка била сам толико стидљива да нисам смела  да уђем у просторију у којој седе тројица-четворица мушкараца – истиче Ружица Сокић.

Жене из народа

Сокићева је имала главне и значајне улоге у делима светских драматичара: Бихнера, Ибзена, Адамова, Олбија, Женеа, Гомбровича, Пинтера, у којима је успешно тумачила комплексне ликове различитих карактерних особености и судбина на све четири стране света.

Оно по чему је Ружица Сокић препознатљива су извајани ликови у делима домаћих драмских писаца. Разноврсну галерију жена из свакодневице, са велеградске периферије оживела је на аутентичан начин у делима Александра Поповића, Борислава Пекића, Љубомира Симовића, Гордана Михића, Бране Црнчевића, Небојше Ромчевића, Синише Ковачевића и Душана Ковачевића. Остварила је велики број позоришних улога, а сама уметница као круну свог значајног репертоара издваја представу "Дуго путовање у ноћ" у режији Боре Драшковића. У Нушићевом репертоару ова велика глумица остварује улоге по брехтовском принципу игре.

Ружица Сокић уједно успева да своје несрећне жене преобрази, да превазиђе њихово безнађе и ослика их комичним и хуморним оптимистичким животним бојама.

– Улажење у судбину лика велика је мука, насиље над собом и сопственом душом. Лично имам велике отпоре кад почињем да радим нови комад. Изгледа да сам судбински предодређена да играм ликове са којима не могу да се идентификујем. Онда вас све боли, водите читав рат са собом. Ипак, играла сам изразито различите ликове. И по годинама и по социјалном нивоу, од девојчица до мушких улога. Могу да будем и ружнија и лепша него што јесам. У томе и јесте драж овог чаробног заната – закључује Ружица Сокић.