Glumci su mazohisti sreće

Dramska umetnica Ružica Sokić je ovogodišnja dobitnica nagrade "Žanka Stokić", priznanja koje dodeljuju Narodno pozorište u Beogradu, kompanija "Večernje novosti" i Skupština opštine Požarevac. Žiri u sastavu Mira Stupica (predsednica), Dejan Savić, Manojlo Vukotić, Nebojša Bradić i Siniša Kovačević ovu odluku doneo je jednoglasno. Nagrada "Žanka Stokić" je ustanovljena u znak sećanja na jednu od najznačajnijih glumica srpske pozorišne scene između dva rata i dodeljuje se glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza.

– Priznanje "Žanka Stokić" znači mi mnogo jer ću moći lakše da nosim strah koji je moj verni pratilac koga se nikada neću osloboditi. To podrazumeva pitanja: da li sam nešto dobro uradila i da li sam mogla bolje – kaže Sokićeva.

Ružica Sokić je rođena u Beogradu. Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj dramskoj grupi Radio-Beograda, a 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme je bila u Savremenom pozorištu, a ubrzo prelazi u Atelje 212, gde će brojnim ulogama, prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara, otkriti i potvrditi dar "rođene glumice". Prvi sudbinski izlazak na scenu imala je tokom Drugog svetskog rata u predstavi "Robinzon Kruso". Blaženka Katalinić je igrala majku, Renata Ulmanski je bila vila, a Robinzona je tumačio Aca Ognjanović.

Trnovit put

U to vreme događala se i prava porodična drama u familiji Sokić. Ružičin otac pobegao je iz Beograda u Split, a ona i njena majka provodile su zimske dane pokrivene u krevetu, više gladne nego site. Njen otac bio je jedan od predratnih suvlasnika lista "Pravda", a njen stric, otac poznate slikarke Cuce Sokić bio je direktor. Od sedmorice braće samo su dvojica bila izvan ovog posla. Tih godina mnogo se pričalo o glumici Žanki Stokić, ali Ružica je nikada nije videla na sceni. Slučaj je hteo da je posle mnogo godina zaigrala u predstavi "Žanka" autora Miodraga Ilića u pozorištu "Slavija".

– Put mi je bio trnovit. Borila sam se i borim se, najteže sa sobom. Pravac kojim sam išla bio je Sizifov: nisam brojala ni uspehe ni neuspehe. Možda je šteta. Danas mi je pomalo žao što sam, brzinom kojom sam brisala ružne stvari, obrisala i lepe. Nikada nisam pripadala klanovima, nisam pravila kompromise, jedino u šta sam danas sigurna jeste da nemam čega da se stidim. Nemam nikavih tajni, ni u profesionalnom ni u privatnom životu koje ne bih mogla da obelodanim. Uvek sam govorila istinu, ne kažem da sam uvek bila u pravu, ali mi je bilo važno da nikada ne lažem. Zbog toga sam dobila mnogo udaraca, ali nisam umela drugačije. Verujem da je to bila i moja sudbina, reči su poznate glumice.

Iza glumice Ružice Sokić stoji višedecenijska uspešna pozorišna, televizijska i filmska karijera. Igrala je u više od dvesta komada, glumila u oko 40 filmova. Kao početnica igrala je na televiziji u "Devojci s tri oca" Brane Crnčevića. Već za prvu ulogu u filmu "Gorki deo reke" Jovana Živanovića nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je u filmovima  "Kad budem mrtav i beo" Živojina  Pavlovića, "Žuta" Vladimira Tadeja za koji je u Puli nagrađena Zlatnom arenom, "Užička republika" za koju je, takođe, nagrađena Zlatnom arenom. Period velikih uloga, kaže, zaokružila je filmovima Dragana Kresoje. Učestvovala je u više televizijskih drama i igranih serija: "Ceo život za godinu dana", "Rađanje radnog naroda", "Samci", "Zanati"....

Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja.

Glumica raznovrsnog umetničkog dara, više od četiri decenije dočarava na srpskim scenama galeriju najrazličitijih ženskih likova, sa podjednakom glumačkom ubedljivošću, neponovljivim i neodoljivim scenskim šarmom.U svom bogatom i izražajnom registru, Ružica Sokić s punim umetničkim osećanjem pristupa domaćem dramskom tekstu, u kome ispoljava svoju neodoljivu razigranost, sa ukusom i merom, u stilu velike glumice naših prostora i dana.

–To su bili tekstovi domaćih pisaca, koji su se okretali socijalnom dnu i sličnim temama. Uvek sam se trudila da svaka od tih nesretnica bude drugačija, uspela sam da napravim lepezu tih žena sa dna. Sve te žene bile su za mene kao ptice, od vrabaca do paunica… Dosta sam pronikla u suštinu tih ličnosti i otkrila da poseduju integritet, zato sam ih tako i tumačila. Nekada su ti likovi bili deblo, nekada samo grančica, ili list, ali sam im pridavala podjednaku važnost.

Uloge koje sam igrala bile su suprotne mom privatnom životu, uglavnom su bile ispod mene i moje ličnosti i kao mlada sam patila jer sam mislila da nisam dovoljno privlačna za glumačku profesiju. Otud i moja patološka stidljivost. Ja sam je čak i istraživala, i došla do zaključka da je ona vrlo karakteristična za glumce i to je možda jedna njihova mazohistička crta – glumci su mazohisti sreće. Kao devojka bila sam toliko stidljiva da nisam smela  da uđem u prostoriju u kojoj sede trojica-četvorica muškaraca – ističe Ružica Sokić.

Žene iz naroda

Sokićeva je imala glavne i značajne uloge u delima svetskih dramatičara: Bihnera, Ibzena, Adamova, Olbija, Ženea, Gombroviča, Pintera, u kojima je uspešno tumačila kompleksne likove različitih karakternih osobenosti i sudbina na sve četiri strane sveta.

Ono po čemu je Ružica Sokić prepoznatljiva su izvajani likovi u delima domaćih dramskih pisaca. Raznovrsnu galeriju žena iz svakodnevice, sa velegradske periferije oživela je na autentičan način u delima Aleksandra Popovića, Borislava Pekića, Ljubomira Simovića, Gordana Mihića, Brane Crnčevića, Nebojše Romčevića, Siniše Kovačevića i Dušana Kovačevića. Ostvarila je veliki broj pozorišnih uloga, a sama umetnica kao krunu svog značajnog repertoara izdvaja predstavu "Dugo putovanje u noć" u režiji Bore Draškovića. U Nušićevom repertoaru ova velika glumica ostvaruje uloge po brehtovskom principu igre.

Ružica Sokić ujedno uspeva da svoje nesrećne žene preobrazi, da prevaziđe njihovo beznađe i oslika ih komičnim i humornim optimističkim životnim bojama.

– Ulaženje u sudbinu lika velika je muka, nasilje nad sobom i sopstvenom dušom. Lično imam velike otpore kad počinjem da radim novi komad. Izgleda da sam sudbinski predodređena da igram likove sa kojima ne mogu da se identifikujem. Onda vas sve boli, vodite čitav rat sa sobom. Ipak, igrala sam izrazito različite likove. I po godinama i po socijalnom nivou, od devojčica do muških uloga. Mogu da budem i ružnija i lepša nego što jesam. U tome i jeste draž ovog čarobnog zanata – zaključuje Ružica Sokić.