Између трговаца и банкара

Последњих месеци грађани могу робу у трговини да купују на одложено бескаматно плаћање користећи чекове. То сада омогућавају и велики трговински ланци при куповини, не само техничке него и робе широке потрошње. Сасвим је логично да су трговци у продајну цену укалкулисали и очекивани раст цена и курса до момента доспећа чека, али не одобравају попуст уколико се плаћање изврши одмах готовином. Због тога би се могло очекивати да се грађани рационално понашају и при куповини масовно користе чекове, али је то у пракси тешко изводљиво, што сам се уверио и на личном примеру.

Доласком великих трговинских ланаца, мале трговине су нестале, па сада имам најближу продавницу, хипермаркет, удаљену од стана око 400 метара, те да бих уштедео време и избегао свакодневна чекања у редовима за плаћање одлазим седмично у куповину и рачуне плаћам чековима од када је та могућност уведена. Пошто сам и за део летовања имао могућност одложеног плаћања, пошао сам у банку да добијем недостајући број чекова.

У банци су ми на шалтеру љубазно рекли да не могу да користим више од 20 чекова, па сам разговарао са шефом експозитуре који ми је одмах ставио до знања да не постоји никаква могућност да добијем додатне чекове и понудио ми готовински кредит који је, по његовим речима, изузетно повољан (ефективна каматна стопа од 21 одсто, плус накнада за обраду кредита – 1,5 одсто од одобреног износа кредита, те још неки трошкови – добијање извештаја из Кредитног бироа и слично). Нагласио је како је пре нашег разговора видео да сам вишегодишњи клијент њихове банке, да имам редовна и пристојна месечна примања, да никад нисам користио дозвољени нити био у недозвољеном минусу по текућем рачуну, али је био брутално искрен и рекао ми да су за њих много бољи клијенти они који имају пензију од 15.000 динара и стално користе дозвољени минус (каматна стопа преко 30 одсто) и често су у недозвољеном минусу (каматна стопа преко 50 одсто) по текућем рачуну.

На крају сам (после разговора у централи банке) свој проблем лако решио, али како то да учини велика већина наших грађана која је присиљена да плаћа огромне трговинске марже и банкарске накнаде (које су најмање двоструко више него у већини европских држава), а државни органи мало шта предузимају да их заштите од похлепе великих трговинских ланаца и банака. Више од једне деценије писао сам и упозоравао до чега ће довести неконтролисана либерализација уласка страног капитала у области банкарства и трговине. Ових дана се доста пише о проблему банкарства (мандатар нове српске владе такође је био брутално искрен), а и ја сам о томе често писао, па бих сада нешто рекао о проблему великих трговинских ланаца који су, такође по правилу, у иностраном власништву.

Велики трговински ланци су још више заоштрили (за Србију веома акутан) проблем незапослености. Светска искуства показују да један запослени у великомтрговинском ланцу узима посао седморици радника у малимпродавницама. Истина, иста та искуства говоре и да великитрговински ланци послују много ефикасније него мале трговинске радње, али од тога корист имају пре свега централе великих трговинских ланаца у иностранству (остварени профит се лако пребацује у иностранство), а не наша земљу и њени грађани.

Поред тога, трговина се концентрише у рукама неколико великих учесника, што је веома опасно. Ситуација у Србији је таква да је довољно да се на подручју трговине робом широке потрошње постигне неформални договор у троуглу Делезе–Идеа–Меркатор те да имате класични монопол против потрошача, са свим последицама које из тога произилазе. За српску привреду је погубан и њихов договор против произвођача, односно стварањетакозваних монопсона, па су у ситуацији да добављачима (произвођачима робе широке потрошње) диктирају услове пословне сарадње, присиљавајући их да им робу продају по изузетно ниским ценама, одобравају дуге рокове плаћања и слично (учешће у трошковима њихових рекламних кампања, плаћање такозване улазнице – да би њихова роба била продавана и њиховим трговинама…). Сведоци смо да и такве наметнуте неравноправне услове трговински ланци не поштују и месецима касне са измирењем преузетих обавеза, доводећи и оно мало домаћих произвођача да се боре за „голиопстанак”, а о развоју не могу ни да размишљају.

На крају рецимо да проблем није у банкама и великим трговинским ланцима јер се они економски рационално понашају него у онима који им то омогућавају, а што води додатном урушавању домаће привреде и осиромашењу наших грађана.

*Редовни професор универзитета