Između trgovaca i bankara

Poslednjih meseci građani mogu robu u trgovini da kupuju na odloženo beskamatno plaćanje koristeći čekove. To sada omogućavaju i veliki trgovinski lanci pri kupovini, ne samo tehničke nego i robe široke potrošnje. Sasvim je logično da su trgovci u prodajnu cenu ukalkulisali i očekivani rast cena i kursa do momenta dospeća čeka, ali ne odobravaju popust ukoliko se plaćanje izvrši odmah gotovinom. Zbog toga bi se moglo očekivati da se građani racionalno ponašaju i pri kupovini masovno koriste čekove, ali je to u praksi teško izvodljivo, što sam se uverio i na ličnom primeru.

Dolaskom velikih trgovinskih lanaca, male trgovine su nestale, pa sada imam najbližu prodavnicu, hipermarket, udaljenu od stana oko 400 metara, te da bih uštedeo vreme i izbegao svakodnevna čekanja u redovima za plaćanje odlazim sedmično u kupovinu i račune plaćam čekovima od kada je ta mogućnost uvedena. Pošto sam i za deo letovanja imao mogućnost odloženog plaćanja, pošao sam u banku da dobijem nedostajući broj čekova.

U banci su mi na šalteru ljubazno rekli da ne mogu da koristim više od 20 čekova, pa sam razgovarao sa šefom ekspoziture koji mi je odmah stavio do znanja da ne postoji nikakva mogućnost da dobijem dodatne čekove i ponudio mi gotovinski kredit koji je, po njegovim rečima, izuzetno povoljan (efektivna kamatna stopa od 21 odsto, plus naknada za obradu kredita – 1,5 odsto od odobrenog iznosa kredita, te još neki troškovi – dobijanje izveštaja iz Kreditnog biroa i slično). Naglasio je kako je pre našeg razgovora video da sam višegodišnji klijent njihove banke, da imam redovna i pristojna mesečna primanja, da nikad nisam koristio dozvoljeni niti bio u nedozvoljenom minusu po tekućem računu, ali je bio brutalno iskren i rekao mi da su za njih mnogo bolji klijenti oni koji imaju penziju od 15.000 dinara i stalno koriste dozvoljeni minus (kamatna stopa preko 30 odsto) i često su u nedozvoljenom minusu (kamatna stopa preko 50 odsto) po tekućem računu.

Na kraju sam (posle razgovora u centrali banke) svoj problem lako rešio, ali kako to da učini velika većina naših građana koja je prisiljena da plaća ogromne trgovinske marže i bankarske naknade (koje su najmanje dvostruko više nego u većini evropskih država), a državni organi malo šta preduzimaju da ih zaštite od pohlepe velikih trgovinskih lanaca i banaka. Više od jedne decenije pisao sam i upozoravao do čega će dovesti nekontrolisana liberalizacija ulaska stranog kapitala u oblasti bankarstva i trgovine. Ovih dana se dosta piše o problemu bankarstva (mandatar nove srpske vlade takođe je bio brutalno iskren), a i ja sam o tome često pisao, pa bih sada nešto rekao o problemu velikih trgovinskih lanaca koji su, takođe po pravilu, u inostranom vlasništvu.

Veliki trgovinski lanci su još više zaoštrili (za Srbiju veoma akutan) problem nezaposlenosti. Svetska iskustva pokazuju da jedan zaposleni u velikomtrgovinskom lancu uzima posao sedmorici radnika u malimprodavnicama. Istina, ista ta iskustva govore i da velikitrgovinski lanci posluju mnogo efikasnije nego male trgovinske radnje, ali od toga korist imaju pre svega centrale velikih trgovinskih lanaca u inostranstvu (ostvareni profit se lako prebacuje u inostranstvo), a ne naša zemlju i njeni građani.

Pored toga, trgovina se koncentriše u rukama nekoliko velikih učesnika, što je veoma opasno. Situacija u Srbiji je takva da je dovoljno da se na području trgovine robom široke potrošnje postigne neformalni dogovor u trouglu Deleze–Idea–Merkator te da imate klasični monopol protiv potrošača, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze. Za srpsku privredu je poguban i njihov dogovor protiv proizvođača, odnosno stvaranjetakozvanih monopsona, pa su u situaciji da dobavljačima (proizvođačima robe široke potrošnje) diktiraju uslove poslovne saradnje, prisiljavajući ih da im robu prodaju po izuzetno niskim cenama, odobravaju duge rokove plaćanja i slično (učešće u troškovima njihovih reklamnih kampanja, plaćanje takozvane ulaznice – da bi njihova roba bila prodavana i njihovim trgovinama…). Svedoci smo da i takve nametnute neravnopravne uslove trgovinski lanci ne poštuju i mesecima kasne sa izmirenjem preuzetih obaveza, dovodeći i ono malo domaćih proizvođača da se bore za „goliopstanak”, a o razvoju ne mogu ni da razmišljaju.

Na kraju recimo da problem nije u bankama i velikim trgovinskim lancima jer se oni ekonomski racionalno ponašaju nego u onima koji im to omogućavaju, a što vodi dodatnom urušavanju domaće privrede i osiromašenju naših građana.

*Redovni profesor univerziteta