Дипломатски, по џепу

Питање зарађених а неисплаћених пензија из Словеније моћи ће да се реши тек пошто српски парламент донесе одлуку да се прекида даља дипломатска и пословна сарадња са овом бившом југословенском републиком, каже др Гајо Голубовић, један до оштећених пензионера који је деветнаест година радио у Словенији.

– Да Словенију највише боли када је ударе по џепу потврдила је недавна одлука владе БиХ да док се са овом државом не потпише Споразум о социјалном осигурању буде прекинута свака даља сарадња. После тога Словенци су убрзали парафирање споразума – указује Голубовић, додајући да се српска страна никада није довољно потрудила да истера ову ствар до краја.

У прилог томе је и чињеница да Министарство рада нема чак ни тачан податак о броју оштећених осигураника којима припадају пензије из Словеније, па се поставља питање с чим су то хтели да изађу на преговоре.

Нејасно је, такође, додаје Голубовић, да српски пензијски фонд 16 година без речи исплаћује пензије онима који су их зарадили у Словенији, иако су ови за све године радног стажа доприносе уплаћивали у касу словеначког фонда. Ако се при том зна да се српски пензијски фонд већим делом финансира из буџета, као и да просечна пензија није већа од 12.500 динара, поставља се питање зашто фонд сваког месеца издваја око милион евра да би исплатио умањене пензије бившим радницима словеначких фирми. А при том Словенија отворено каже да јој потписивање споразума са Србијом није у плану ни у наредној деценији.

Имајући све ово у виду, Голубовић пита – који је разлог толике великодушности Фонда ПИО Србије да 16 година према својим грађанима ревносно измирује обaвезе пензијског фонда Словеније, које она игнорише. Да је ситуација обрнута и да има, не хиљаду, него десетак словеначких радника у Србији који имају право на пензије српског фонда, у том случају ни бомбоњера из Србије не би могла да уђе у Словенију, над чиме би српска дипломатија озбиљно требало да се замисли, категоричан је Голубовић.

Павле Киш, генерални секретар Удружења грађана који су остварили пензију по основу међународног уговора, каже да је "наш проблем што наступамо стрпљиво и млако у односу на Словенце када је реч о исплати пензија".

Управо је то разлог што српска дипломатија већ 16 година не успева да реши ово и покрене питање избрисаних 18.700 осигураника који су за живота у СФРЈ радили у словеначким фирмама, а сада не могу да остваре једно од најелементарнијих људских права.

Будући да су и Словенија и Србија чланице Међународне организације рада у Женеви и да су потписале Конвенцију о заштити права у области инвалидских, старосних и породичних пензија, јасно је да и по овом основу Словенија нема права да са овим толико одуговлачи. Поготову ако јој је већ толико стало да стоји раме уз раме са земљама чланицама Европске уније.

Словенија, истиче Киш, упорно и свесно превиђа чињеницу да је извршила "нотификацију о сукцесији", што значи да је по одредбама Бечке конвенције обавезна да поштује тај акт. У супротном би требало да сноси последице, јер већ 15 година замајава пензионере у Србији који су им годинама пунили државну касу. Киш напомиње да ће неисплаћене пензије из Словеније сигурно наплатити њихови наследници. Али, не треба гајити илузију да ће са Словенцима то ићи лако.