Српски, а црногорски

Подгорица – Едиција подгоричких "Вијести" под називом "Савремени црногорски роман" као да ових дана тек добија на својој новој актуелности, након најаве писца Бранимира Шћепановића да ће неспоразум са овом новинском кућом решити на суду. Наиме, у ту, недавно објављену едицију, о којој је јуче "Политика" писала, међу црногорске књижевнике уврштени су и српски писци Данило Киш, Бранимир Шћепановић, Борислав Пекић, Миодраг Булатовић... У црногорске ствараоце сврстани су сви они који су рођени, или су макар неко време провели у Црној Гори.

Црногорски писци, који према објављеним делима припадају српској књижевности, питају се како је могуће објавити било коју едицију која би се звала црногорска ако се зна да су сва дела до ове 2007. године објављена на српском језику. Они не споре право да поједини списатељи пишу и на црногорском језику, али пре тога морају нормирати свој језик, сва дела превести на тај најављени црногорски језик. И сам Шћепановић је за наш лист рекао да "постоје јаке и озбиљне намере да се у Црној Гори институционално српски језик преименује у црногорски језик". Његов адвокат, сазнајемо, 8. децембра прошле године упутио је протестно писмо "Вијестима", али из редакције подгоричког листа није стигао одговор. Писмо није објављено ни у "Вијестима" ни у подгоричком "Дану".

Песник који је себе за живота омеђио као српског писца, Ранко Јововић, пита се "како то да у Црној Гори прогоне све што је српско а, када им затреба, српске писце објављују као своје". Јововић истиче да се "чиновници црногорске власти ките српским писцима који су рођени или су пореклом одавде, преводе их у црногорске, боље рећи дукљанске писце, али то неће проћи... И Булатовић, и Шћепановић, и Киш, и Пекић... бисери су српске литературе, одувек као и Његош...

– Све ово што кажем познато је читавој Црној Гори и Београду и Европи, али, та и таква лицемерна власт и његови уредници још опстају.

Након јучерашњег текста у нашој новини, аутор антологије "Боже правде" песник Бећир Вуковић уверен је да су, како каже, "црногорски љиљани, дрљевци, дукљевци намерни да праве тзв. црногорску књижевност од оних који су корифеји српске књижевности, ни мање ни више него присвајајући Пекића, Булатовића, Киша, Шћепановића и редом". Вуковић истиче да су "тако, црногорски љиљани (израз Милоша Црњанског још из далеке 1937. године који тек после толико година постаје јаснији), кренули да снабдевају своје комплексе баш онима који обдарени бесмртношћу, а посебно онима међу њима који су се преселили у крило вечности, па не могу да још једном кажу оно што су потписали толико пута".

– Након хијатуса бешчашћа, како би рекао Киш, ево су црногорски љиљани скинули велове и пропланак у катуну све је јаснији. Пекић, Булатовић, Киш, Бећковић, Шћепановић су кост душе српске књижевности и огледало српског језика… Чуди како тај профил у измишљању и фалсификовању не стигне и до руских писаца, зашто да не! Рецимо, Пушкин!

Главни и одговорни уредник подгоричког часописа за књижевност "Стварање" Гаро Јовановић оценио је да сви писци припадају свим језицима, али "ако се нешто, једна култура, једно време и једна мисао фалсификује и злоупотребљава, политикантски прља, онда се мора стати у њену одбрану".

– Недељивој српској књижевности, недељивој српској мисли припадају људи – Пекић, Киш, Булатовић, Шћепановић… – казао је за "Политику" Јовановић. – На српском језику је створена велика литература, од Филипа Вишњића до Пекића, од Светог Саве до Булатовића, и све шараде и циркуске шатре не могу сакрити ту једноставну чињеницу.