Наша народна лирика у Шведској

У доба када је плејада великих композитора стварала музику надахнута српском народном лириком, вероватно смо били ближи Европи него што смо то данас док јој куцамо на врата. Подсећа нас на тај период наша вокална солисткиња Миомира Витас која скоро три деценије живи у Паризу, а сутра наступа на фестивалу у шведском граду Викену. Тамо ће извести песме из књиге Вере Бојић „Вуково наслеђе у европској музици” у којој су сакупљени наши стихови уз нотни материјал уважених композитора.

– Велики аутори: Брамс, Дворжак, Јаначек, Рубинштајн, Регер, Аулин... интересовали су се за нашу традицију и компоновали су на теме српских народних песама. Прочитаћу песме на српском (Водо студена, Зима у срцу, Девојка ружици), певати их на немачком, а публика ће пратити шведски превод – каже Миомира Витас и додаје да цео живот пева дела наших композитора на фестивалима у Европи. Почетком августа песме Вере Миланковић извешће у Финској, а управо се вратила са фестивала у Птују, у Словенији, где је извела Чајковског и Римски-Корсакова.

– Странци су нас волели и ценили, прочитајте само Андерсенов „Базар једног песника”, који дивно пише о нашој кнегињи Љубици Обреновић. Такав гест треба ценити. Ја сам, рецимо, изразити противник Вагнера, Рихарда Штрауса и Карла Орфа због њиховог фашистичког ангажовања. Одбила сам да певам њихова дела у Немачкој. Нисам политички ангажована, али имам своју мисију, као мост између композитора и публике – каже наша саговорница.

Она додаје да Немачка има толико божанствених стваралаца, и пита да ли је могуће да се изводе дела горепоменутих аутора ако се зна да је та иста земља дала „дивног српског пријатеља Брамса, хуманисте попут Баха, Шумана, и Хиндемита” који је, како наглашава, с почетком фашизма, иако није имао никакве везе са Јеврејима, напустио Немачку.

– Томас Ман је отишао из Немачке иако је био у партији из које се касније изродио фашизам. Када су га новинари у Њујорку питали: Господине Ман, ви сте Јеврејин, он је одговорио: Не, ја сам Немац. Те ужасе фашизма, почињене на овим просторима, описао је Курцио Малапарте у књизи „Kaputt”, а погледајте и шта ради Барбара Алберти, феминисткиња и антифашиста, која је са Александром Петровићем потписала сценарио за „Мајстора и Маргариту”, па „Амен” Косте Гавраса. Треба и памтити. Уметник мора да буде хуман – сматра Миомира Витас.

Овакве ставове наша саговорница још више је утврдила имајући у виду деведесете године прошлог века на тлу Југославије. Отишла је из земље када се са супругом нашла на улици „са двоје деце и два клавира”. Ипак, додаје да осећа кривцу што није била овде за време бомбардовања. Сваки дан је мењала поруку на телефонској секретарици да би пријатеље Французе обавестила шта се заправо дешава у Србији.

– Ишла сам на демонстрације пацифиста из целе Европе, који су били на нашој страни. Демонстрирали смо и у Стразбуру пред Европским парламентом, а са мном су пошли и Французи, рекавши да је то најмање што могу да учине за наш народ – прича Миомира Витас која је на једном концерту у Италији, уместо биса рецитовала „Слободу” Пола Елијара и говорила о Србији...

Наша саговорница била је гост на Бемусу осамдесетих година прошлог века, на Белефу 2000. године. Робер Корман је на стихове песме „Тихо ноћи” за њену породицу компоновао Џепну кантату која је изведена 2005. на Коларцу. Наступали су она и супруг Константин Богино, познати пијаниста, са њихова три сина – Богданом, гитаристом у групи Онеста, која је била и на Егзиту, Виктором, пијанистом, и Лавом Теодором, виолинистом. Са композитором Светиславом Божићем управо договара да јој напише песму о Србији на стихове Танасија Младеновића.

Са супругом је основала и француско-југословенски фестивал у Аркеју, предграђу Париза, где су долазили наши уметници, а који је сада преименован у част композитора Ерика Сатија. У мају је режирала његову оперу „Женевјев од Брабана”, у којој је певала и наша Светлана Несторов.

– У италијанском граду Луки нашла сам у секнд хенд радњи хаљину Жан-Пола Готјеа, за моју главну јунакињу, открива нам ситне пикантерије иза кулиса, додајући да је и Готје, као и Сати, одрастао баш у Аркеју.

Подсетимо да је снимила и своја извођења Чајковског, Шостаковича и Прокофјева. Са Арсенијем Јовановићем урадила је документарни филм „Празвук”. Певање је завршила код Бруне Шпилер а сама предавала у МШ „Станковић”. Данас живи у пространом замку у којем се као противник клера скривао Маркиз де Сад. Изнајмљују свој студио, имају малу концертну салу, седам клавира, често праве журке и музичке вечери.

– Увек сам говорила „свуда пођи, кући дођи”, сунце туђег неба грејати те неће, али изгледа да ми је Француска дала више него Србија. Њихов председник општине био је фасциниран кад је чуо где живимо – каже Миомира Витас и додаје:

– Још имам шта да понудим. Глас се не губи. И даље радим са децом, што обожавам. Памтим њихове гласове и носим их у себи, док им тражим литературу. Ваљда су такве ове наше генерације које се сећају својих посвећених и просвећених професора.

----------------------------------------------

Мађар Богдановић

– Директор једног фестивала звао ме је 1993. да пита за националност виолинисте Дејана Богдановића, који годинама свира у Италији. Одговорила сам му да је Мађар, јер га као Србина, никада не би позвао. Овако, то је учинио – каже Миомира Витас.