Држава настоји да надзире самохране

Нови словеначки закон претпоставља да самохране мајке с децом нису саме, већ да сигурно живе још с неким, на пример са оцем детета или барем с новим партнером, који доприноси породичном буџету. Према слову закона, самохрана мајка или самохрани отац морају да докажу своје самство. Центри за социјални рад, надлежни за спровођење овог закона, предлажу подносиоцима захтева да прибаве писмену потврду барем једне особе, која не сме да буде рођак, да заиста живе сами са дететом. Затим тај „сведок” мора у центру да потпише записник. Телефоном су ме истовремено обавестили да социјални радник, по свом нахођењу, доказ узима у обзир или га одбацује. Очигледно, држава хоће да криминализује грађане који живе сами, зато је бреме доказивања на њима, јер закон сматра да између две особе које нису закључиле брак постоји ванбрачна заједница, ако им се родило заједничко дете или су га усвојили.

„Полудела сам”, шта друго. Замислите апсурдну и понижавајућу ситуацију да морате да молите комшију за писмену потврду да немате никога у кревету и за столом. И онда ће тај комшија бити позван на сведочење са записником да је све што пише у његoвој потврди тачно. Ако буде имао времена, ако не ради до пет или шест када су центри већ затворени, или ако није капетан брода на далеким морима, или ако није у инвалидским колицима. Овакав начин доказивања самачког статуса, како га замишљају у центрима за социјални рад, не понижава само достојанство грађана, већ тиме социјални радници крше сопствени етички кодекс и начела свог позива. О животу арбитрарно одлучују на бази предрасуда и стереотипа који важе за људе који живе сами. Поред тога, запослени у центрима, опет по сопственом нахођењу, могу да се користе и другим методама, на пример онима из аматерско-детективских филмова: звање телефоном, бројање четкица за зубе и чешљева. Зато сам реаговала одмах, сто својих пријатељица и пријатеља замолила сам за писмену потврду и приложила их уз захтев за дечји додатак. Уложила сам и жалбу заштитници права грађана.

Овога часа, четврт милиона самохраних мајки размишља како да сачува своје достојанство када поднесе захтев за дечји додатак. Постала је уопштено прихваћена метода да центри одбијају подносиоце захтева ако им се учине превише умивени, почешљани, ако још имају сређене зубе и ако не носе поцепану одећу.

Да ли таквим уредбама владајућа гарнитура поручује да је грех бити сам? И какве се намере крију иза тога?

Да, ова стигма је још увек залепљена за особе које живе саме, без обзира на то да ли имају децу. Друштво их третира као непотпуне, те неки временом и сами подлегну тој представи о себи. То што немам партнера уопште ме не чини непотпуном у људском смислу. Не дозвољавам да ми неко испира мозак и покушава да ме гази.

У позадини овог несрећног закона видим и тежњу за надзором над женама, тежњу да се надзире женска полност и да се сачувају патријархални односи моћи породице и заједнице. Жену за шпорет, венчати је, да све буде глатко и да највише ствари буде у евиденцијама. То је покушај надзора над грађанима. То је недопустиво.

Жене омета пол на путу према високим положајима, а у академским круговима терају их у улогу академских слушкиња.

Као и у другим друштвеним сферама и у академској је борба за превласт. Када сам употребила метафору о академским слушкињама, мислила сам на улоге у које жене терају у академском простору. Додуше, жене могу да напредују, али пре или касније налећу на стаклени зид, који већину онемогућава да иду даље. Онда су ту још односи по одељењима, где се због премало средстава гризу племена академика. И наравно, опет су прикраћене жене. Недавно су колегиници, која је пред докторатом и престао јој је статус младе истраживачице, у заводу за запошљавање саветовали да свој академски статус уопште не наводи у молби за посао. Била је шокирана, али то је већ дуго позната појава. Жене, које раде у јавном сектору прикривају да раде магистратуру или докторат, јер знају да би их шутнули са посла, јер су превише квалификоване – више од њихових надређених. У жене се уселио страх да ће да изгубе и она права која још имају. Томе се треба одупрети.

Професорка на Филозофском факултету у Љубљани, етнолошкиња и филозофкиња

(Објављено у словеначком магазину ,,Образи”)