Дуго путовање са Мелоди Гардо

Сан Себастијан – Атлантик, крајем јула. Четрдесет пет минута се дан опире ноћи, док тама не обавије Трг Тринидад у Сан Себастијану, праћена сабласном тишином коју поремети покоји звиждук нервозних фанова. „No More, My Lord”, оглашава се коначно: дискретно светло на средини сцене, дама у црвеном сама пред микрофоном, лева нога удара о под опонашајући ритам секира црних дрвосеча у неком давном времену.

Промовишући албум „The Absence”, Мелоди Гардо је овог лета посетила све најважније европске џез манифестације – од Штутгарта, преко Монтреа, Вјена, Ротердама, Перуђе и Сан Себастијана, до Марсијака. Програм је чинило седам (од једанаест) нумера са актуелног остварења и три песме са претходног албума „My One and Only Thrill”, уз бисеве који су варирали.

Сцена је свуда иста: неколико великих платнених џакова и гајбица за воће дочаравају амбијент пијаце у Рију (Лисабону, Буенос Ајресу, Африци...), клавир је у средини, позади два извора светлости налик великим очима, као код „The Residents”. У лепршавој црвеној, а касније црној хаљини, које довољно откривају колена, са црном марамом обмотаном око главе, ешарпом преко рамена, „ленонкама” и високим штиклама, Мелоди је у улози ноћне даме која дочекује јутро са бременом туге, меланхолије, или жудње.

Бенд је пред нама у танго ритму песме „Goodbye”, са занимљивим валерима блуза Њу Орлеанса (Мелоди – rolling piano, Ирвин Хол – соло на кларинету). „Не знам зашто ми желиш лаку ноћ, кад само мислиш на збогом”, пита се Гардо. „Impossible Love” је још једна „тешка тема”, коју лагано, уз помоћ сјајних пратећих вокала уздиже од болног расположења са албума до напетог фламенка. На средини песме бенд експлодира: Чак Стаб (бубњеви) и Петри Корпела (удараљке) су у пуној акцији, три даме их часте ритмичним пљеском, Хол и Стефан Браун (виолончело) и Хол (кларинет) ватрено солирају. Из Шпаније путујемо у Бразил, уз разиграну самбу „Mira” и опуштајућу боса-нову „So Long”.

Мелоди се затим први пут обраћа публици, проглашавајући Ирвина Хола за пилота авиона који ће нас све повести на дуго путовање, назад до Француске. Хол сјајно користи прилику: најпре се успиње изнад облака полетном и агресивном деоницом на тенор саксофону, а затим заједно свира тенор и алт, у маниру Рахсан Роланда Керка. Када коначно „приземљи”, на сцену поново излази Гардо и изводи „Les Etoiles”, на француском језику.

Тема „So We Meet Again My Heartache” удружује различите утицаје који су се разбацали по „The Absence” – блуз, француску шансону и фламенко. Мелоди пева фантастично, одмеравајући у гласу шапат, страст и снагу... Следи кратка екскурзија у Португал („Lisboa”), гитара у рукама за „Baby I’m A Fool” и блуз тема „Who Will Confort Me” – најбоља за распевавање публике, по принципу питања и одговора. Колективна мантра „Iemanja”, позив Богињи-мајци Јоруба митологије у афро-бит маниру, представља природни, оптимистички крај „званичног” дела концерта.

За бис је оставила стандарде. Из необавезног свинговања изниче „Summertime”, који ће се у једном моменту преточити у „Fever”, и вратити назад, за још један скет певачице. Крај? Не, публика успева да је извуче поново на сцену, сада само са Стефаном Брауном – окренуо је виолончело за 90 степени, хвата га као гитару и тако свира акорде и мелодију. Мелоди седа поред њега, прекрсти ноге и креће „Over The Rainbow”, која савршено одговара сансебастијанској вечери, испод светлуцавих звезда.

Недељу дана раније, у позоришту Морлаки у Перуђи, Мелоди Гардо је пустила сузу пре него што је Енцу Капуи, једном од водећих људи фестивала Umbria Jazz, честитала рођендан. „Сећам се како смо седели у ситне сате на фестивалу у Монтреалу и пијуцкали вино пре неколико година, када ме је позвао да дођем у Перуђу” – запевали смо „Срећан рођендан” драгом пријатељу, а онда нам је поклонила „Deep Within the Corners of My Mind”. Сада бележимо да ју је Сан Себастијан вратио два пута на бис. Те мале промене чине да се сваком новом сусрету са њом радујемо очекујући слатка изненађења.