Чаролија пројектовања

Један од битних елемената у архитектури јесте сагледавање простора. За професора Милана Лојаницу први снажан доживљај простора није био кућни, већ вртни, односно природњачки простор. За њега је однос стварности и фикције, сумње и несумње у оно што видимо и доживљавамо – одлучујући у архитектури.

– Оно што се са простором догађа јесте принцип увећања и зумирања, а када уђете у њега, он промени карактер и постане нека друга истина – рекао је дописни члан САНУ објашњавајући свој доживљај простора на предавању из циклуса "Моја архитектура", одржаном недавно у Библиотеци града.

Добитник признања за стамбено насеље на Јулином брду, у новобеоградском Блоку 19а, за луксузни пословно-стамбени комплекс у Рајићевој улици, град "Гроцлав" у Пољској, трг у Ваљеву, туристички комплекс "Јаз" у Будви  заокупљен је и вечитим питањем: шта је истина у уметности и колико је она јака и утемељена у реалности? За њега је то ствар слободе и избора, а снагу уметничке истине, која је изнад реалности или истинитија од истине, према оцени овог професора снажног интелекта, илуструју дела Рембранта, Буњуела...

Први његов студентски награђени рад, пројекат капије ботаничке баште "Јевремовац", био је надахнут биљем из дедове баште и ауторовим првим снажним доживљајем простора из детињства. И футуристички град за 21. век, који је педесетих година минулог века деловао као далека будућност, за који је као студент добио престижно признање, упориште је имао у биосфери.

– Из тог периода сазнања сеже и моје интересовање за облик. Осим кугли, коцки, призми чије облике сам технички испитивао, чезнуо сам да видим египатске пирамиде. Искуство са путовања бродом кроз Средоземље и сусрет са пирамидама, за које је професор Дероко у шали рекао: "Ето, видите, децо, камење, као свако друго камење", одразили су се и те како на моју архитектуру. То су опсесивне слике које уђу у свест и дуго вас држе. Уследили су пројекти пирамидалних форми, ковитлаца и таласа – објашњава Лојаница.

На магистарским студијама, као члан комисије за функционалност, бавио се анализама како стан учинити што функционалнијим и удобнијим. Обилазио је самоникла насеља код Прокопа и садашње хале Пионир, где су људи живели у картонским кућама, које су му личиле на бродове. Аутобусе претворене у простор за становање. За њега је то био непресушни извор идеја. Економичност, када је реч о становању, њему је кључни појам, јер "тај  простор треба да испрати породицу од повоја до старости".

Уследила је прва награда 1967. године за стамбено насеље на Јулином брду.

– Брежуљак на крају града заправо је наутичка тема, јер смо колеге Јовановић, Цагић и ја тај простор на рубу престонице доживели као острво. После призматичних "кутија" у мојој архитектури је дошло до промене шифре, а куће више личе на скулптуру. Суштина није само у бродовној форми. Новитет је зид без прозора. Зидови су, дакле, траке, а прозори су у процепима, као цезуре. Форма треба да буде информативна и симболична. Што је фронтални план једноставнији, детаљ мора бити богатији. Таква архитектура је касније имала снажну афирмацију, а "свируцкали" су је Словенци, Хрвати, Македонци. И Нови Београд је по том моделу грађен – истиче професор пројектовања на Архитектонском факултету.

У новобеоградском Блоку 19а долази до заокрета у тематици. Тамо су комбиновали високе и ниске зграде, с тим што су их другачије лоцирали у односу на класичну новобеоградску шему због кошаве која дува у фасаде и разбија прозоре.

На међународном конкурсу у Варшави са истим тимом, али у проширеном саставу, Лојаница је освојио прву награду, која је означила пробој домаће архитектуре изван граница тадашње Југославије.

– Тема је била социјалистички град модел, а ми смо изашли са тезом да ћемо пројектовати хуманистички град модел. Рад је добио прву награду, а жири је образложио да је град нешто више од идеологије и треба да одговара животу човека – нагласио је Лојаница.