Моје слике се не преводе

Некада је у овој земљи добијао награде, али су то била признања на анонимним конкурсима. Није, вели, могао да освоји ниједну где се видело име. Онда се отиснуо у свет у коме је већ скоро пола века. Недавно је српски сликар из Чикага Сава Ракочевић добио престижну Вукову награду.

– Обрадовало ме је што су ме се сетили. Био је то за мене прави повод да се запитам колико данас још важи Вуково правило о читању, говорењу и писању. Питам се, ако је жив још неки "вуковац", његов потомак у духу језика, да ли брине и мисли о томе. Данас је тешко снаћи се у Београду по називима фирми и установа ако не знаш мало енглеског језика. Зато молим "вуковце" и људе тог духа да се потруде да нам Вук не постане потпуни инвалид и да му сачувамо макар другу ногу – говори у својим циничним метафорама сликар рођен у Пећи, уметник кога је још седамдесетих ликовни критичар чикашког "Сантајмса" упоредио са ренесансним мајсторима.

Вукова награда потврдила је оно што је преко Океана одавно постало јасно: једини овогодишњи лауреат из дијаспоре припада уметничкој репрезентацији Америке која је поводом прославе 200. годишњице државности имала велелепну изложбу у Паризу. Сава, како га зову пријатељи, о томе углавном не говори. Али радо говори о награди као својеврсном виду рехабилитације.

С поносом истиче да је био део емиграције, другови су му били многи којима су припадници служби исписивали дугачке досијее. Као сведок тог времена можда ће једног дана написати аутентичну причу о Драгиши Кашиковићу или Андри Лончарићу, али не скрива свој однос према Титу.

– Емиграција је некада била непријатељска према Брозу, као што је Броз био према њима. У том режимском политичком смислу нема никаквих дилема. Али то није значило да емиграција не воли свој народ. Чинио сам све што сам могао и најбоље умео на корист свог народа, не као члан неке организације, јер то за мене није било битно. Никада нисам улазио ни у једну организацију или групу. Не волим да будем део, волим да будем целина – вели.

Намршти се кад га називају националистом, себе сматра – родољубом.

– Иако је данас много више Срба у свету него раније, квалитет осећања припадности је опао. Наишао је нови нараштај који није наследио оне вредности наше националне прошлости као што су њихови претходници. Стање у земљи учинило је да се наш свет исељава, што сматрам једном врстом геноцида над српским народом. За државу и нацију то је огромна штета. Да нас нема толико у Чикагу ми бисмо имали још један Крагујевац у Србији, да нас није толико у Милвокију, имали бисмо овде још један Аранђеловац, да није толико Срба у Гери имали бисмо још један Алексинац...

У његовим речима приметан је бол. Они који познају и прате његов сликарски рад налазе га и у његовим радовима. Можда се то објашњава чињеницом да највише слика када се након полугодишњег боравка у Београду врати своме дому на обали језера Мичиген у Чикагу.

– Не сликам само што ми то пружа задовољство, на то ме тера неки унутрашњи бол, а опуштање осетим тек када тај бол пренесем на платно.

Тај осећај бола сматрам талентом. Нација није само оно што данас хода и живи, нација је и оно што је прошло и оно што долази, тек се рађа. Ми смо кратак спој између једног и другог. Једна генерација може да не буде тако способна и развијена, плодна, али се у неком другом периоду појављује нови и успешнији нараштај – примећује и проговара о свом родном Косову, додајући да смо као народ, иако ћутимо, свесни игара великих душебрижника и суштинских корена овог великог националног проблема.

Са тим болом, вели, наставиће да слика. Иако радови настају у Америци, задовољан је што му уз име иде и оно "српски сликар".