Moje slike se ne prevode

Nekada je u ovoj zemlji dobijao nagrade, ali su to bila priznanja na anonimnim konkursima. Nije, veli, mogao da osvoji nijednu gde se videlo ime. Onda se otisnuo u svet u kome je već skoro pola veka. Nedavno je srpski slikar iz Čikaga Sava Rakočević dobio prestižnu Vukovu nagradu.

– Obradovalo me je što su me se setili. Bio je to za mene pravi povod da se zapitam koliko danas još važi Vukovo pravilo o čitanju, govorenju i pisanju. Pitam se, ako je živ još neki "vukovac", njegov potomak u duhu jezika, da li brine i misli o tome. Danas je teško snaći se u Beogradu po nazivima firmi i ustanova ako ne znaš malo engleskog jezika. Zato molim "vukovce" i ljude tog duha da se potrude da nam Vuk ne postane potpuni invalid i da mu sačuvamo makar drugu nogu – govori u svojim ciničnim metaforama slikar rođen u Peći, umetnik koga je još sedamdesetih likovni kritičar čikaškog "Santajmsa" uporedio sa renesansnim majstorima.

Vukova nagrada potvrdila je ono što je preko Okeana odavno postalo jasno: jedini ovogodišnji laureat iz dijaspore pripada umetničkoj reprezentaciji Amerike koja je povodom proslave 200. godišnjice državnosti imala velelepnu izložbu u Parizu. Sava, kako ga zovu prijatelji, o tome uglavnom ne govori. Ali rado govori o nagradi kao svojevrsnom vidu rehabilitacije.

S ponosom ističe da je bio deo emigracije, drugovi su mu bili mnogi kojima su pripadnici službi ispisivali dugačke dosijee. Kao svedok tog vremena možda će jednog dana napisati autentičnu priču o Dragiši Kašikoviću ili Andri Lončariću, ali ne skriva svoj odnos prema Titu.

– Emigracija je nekada bila neprijateljska prema Brozu, kao što je Broz bio prema njima. U tom režimskom političkom smislu nema nikakvih dilema. Ali to nije značilo da emigracija ne voli svoj narod. Činio sam sve što sam mogao i najbolje umeo na korist svog naroda, ne kao član neke organizacije, jer to za mene nije bilo bitno. Nikada nisam ulazio ni u jednu organizaciju ili grupu. Ne volim da budem deo, volim da budem celina – veli.

Namršti se kad ga nazivaju nacionalistom, sebe smatra – rodoljubom.

– Iako je danas mnogo više Srba u svetu nego ranije, kvalitet osećanja pripadnosti je opao. Naišao je novi naraštaj koji nije nasledio one vrednosti naše nacionalne prošlosti kao što su njihovi prethodnici. Stanje u zemlji učinilo je da se naš svet iseljava, što smatram jednom vrstom genocida nad srpskim narodom. Za državu i naciju to je ogromna šteta. Da nas nema toliko u Čikagu mi bismo imali još jedan Kragujevac u Srbiji, da nas nije toliko u Milvokiju, imali bismo ovde još jedan Aranđelovac, da nije toliko Srba u Geri imali bismo još jedan Aleksinac...

U njegovim rečima primetan je bol. Oni koji poznaju i prate njegov slikarski rad nalaze ga i u njegovim radovima. Možda se to objašnjava činjenicom da najviše slika kada se nakon polugodišnjeg boravka u Beogradu vrati svome domu na obali jezera Mičigen u Čikagu.

– Ne slikam samo što mi to pruža zadovoljstvo, na to me tera neki unutrašnji bol, a opuštanje osetim tek kada taj bol prenesem na platno.

Taj osećaj bola smatram talentom. Nacija nije samo ono što danas hoda i živi, nacija je i ono što je prošlo i ono što dolazi, tek se rađa. Mi smo kratak spoj između jednog i drugog. Jedna generacija može da ne bude tako sposobna i razvijena, plodna, ali se u nekom drugom periodu pojavljuje novi i uspešniji naraštaj – primećuje i progovara o svom rodnom Kosovu, dodajući da smo kao narod, iako ćutimo, svesni igara velikih dušebrižnika i suštinskih korena ovog velikog nacionalnog problema.

Sa tim bolom, veli, nastaviće da slika. Iako radovi nastaju u Americi, zadovoljan je što mu uz ime ide i ono "srpski slikar".