Поверење

Самоубиство Тошикаца Мацуке, јапанског министра трговине прозваног због корупције, намеће питање о вредностима које чине везивно ткиво савремених култура. Колико уопште вреде част, поверење и држање дате речи?
Ако узмемо (неславно) место које Србија заузима на ранг-листи корупције у извештају организације "Транспаренси интернешенел" и факат да ни једна корупциона афера у протеклих седам година није добила судски епилог – јасно је колико је Србија далеко не само од високих моралних начела која владају у Јапану него и од европског просека. Када би у Србији морална осуда имала бар приближну тежину колико у свету постала би поприште епидемије самопресуда.

У Србији ће бити тешко обновити ниподаштаване вредности после деценије превара на свим нивоима, од шверцера који су кували пластичне канте да би ушићарили који литар бензина, преко професора који су уз мито давали дипломе и предузимача који су продавали станове изграђене са дозволом добијеном "на црно", до политичара који је изабран са 105 процената гласова… Тешко је преко ноћи пригрлити поштено владање као принцип, нарочито кад се укоренило убеђење да су речи јефтине, а ништа лоше не стиже оне који су незаконито профитирали.

Није увек било тако. Некад је реч била драгоцена, поштење врлина, а не сметња за "добар бизнис". Пре 20 година су директори словеначких фирми лансирали стереотип да у "Хрватској не вреди ни договор ни уговор док је у Србији светиња задата реч и стисак руке". Данашњи менаџери тврде да је у Србији реч не само девалвирала, већ отишла "к врагу". Тако је лош глас о стању "српског морала" прешао границе, па словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел тврдњу о "српској превртљивости" поткрепљује пословицом "обећање, лудом радовање".

Студије показују да непоштење и корупција краткорочно доносе корист појединцу, а дугорочно нагризају темеље друштва. Висок степен корупције у некој држави обара њен међународни рејтинг али и одбија инвеститоре и срозава економију. Френсис Фукујама је отац теорије да су друштва у глобалном свету толико успешна, колико је веће поверење међу члановима заједнице. Успешне су државе у којима појединци верују једни другима иако нису у крвном сродству, а у групу таквих земаља убројао је Јапан, Немачку и САД.

Насупрот томе, друштва унутар којих готово да нема поверења међу јединкама изван круга родбинских веза напредују споро, јер договори по правилу не важе. Фукујама ту сврстава Кину, Италију, Кореју и Француску.

Теорија има мане, али је теза поучна: непоштење и неповерење штете друштву у целини. Влада која влада захваљујући поверењу бирача учинила би праву ствар када би као приоритет усвојила мере којима би учврстила правну државу, сасекла корупцију и ојачала поверење у заједници. А радикалска опозиција учинила би још више када би схватила да они који су прокоцкали поверење, погазили заклетву и упрљали руке злочинима – не могу да буду хероји.