Зашто гину?

Вучић је имао трему, али је примио рапорт официра гарде и узвратио поздрав плавом строју. Касније се изјадао некоме да није било нимало лако: толико церемонијалне почасти, скоро изненада. Војска не бира министра, требало би да јој је свеједно из које је он партије. Да ли већ тугује за оним који је отишао, не зна се.

Свежи министар се трудио да остане миран, прибран и озбиљан после свега. Одржао је пригодну беседу, са обавезним финим општим местима. Подржао неутралност, негирао доминацију НАТО-стандарда, и најавио да војно приближавање Москви следи.

Рекао је да неће смењивати шефа Генералштаба Љубишу Диковића. Наводно је и Николић задовољан његовим (генераловим) радом, па нема сврхе дирати човека. Има времена, урадиће и то.

Вучић није рекао у каквом је стању затекао Министарство одбране. Могуће је да још није стигао да види све, а има посла у власти бар за тројицу. Политичка чаршија је дала себи на вољу, па говори како је А. В. практично први министар, а Дачић је и даље шеф полиције.

Само неколико дана пошто је стигао до Андрићевог венца, Николић је имао ужасно тегобну дужност, да шаље телеграме саучешћа породицама погинулих кадета. Пасуљанске ливаде су засвагда зацрниле живот родбини несвршених официра. И означиле академију као школу ризичну саму по себи, без разлога који би били познати јавности. Нови председник је одлетео за Рио, наложивши одговорност за удес несрећних кадета.

Наравно да одговорности нема. Кључни људи система су се измакли, свако на своју страну. Министар је отишао у опозицију, и ено га међу раздраганим колегама у парламенту. Генерала Диковића је на сахрани тешким речима изгрдио отац погинулог кадета. Он је све то прећутао, јер ту одговора нема!

Начелник Војне академије је и даље на свом месту.

Враћамо се почастима и војним церемонијал-мајсторима. Уз остало, Вучић је још рекао да има пуно поверење у колегијум српског Генералштаба. Имали су само неколико дана да то поверење стекну.

Само неколико дана касније, нова трагедија професионалних војника. Погинули су пиротехничари, или деминери. Дакле, људи којима није допуштена грешка, а ако се она и догоди друге не може бити.

Поново нам рекоше да ће одговорност за нову трагедију бити утврђена. Има покушаја да се погибије на ливадама и Копаонику припишу ризику професије, у којој ето, с времена на време, пукне понешто па људи нестану. Има у томе статистичке истине, али нема логике. Ако буде истраге, а њу не буде радио локални судија из Параћина (свака њему част), лако ће се закључити да је све могло бити избегнуто, и то веома лако.

Мој паметни командир у академији, давно пуковник у пензији,  ада поручник Радослав Максић овако је говорио: „Процедура чува животе, а ригорозна обука је крунски услов за поштовање процедуре!”

Штaје Макса хтео да каже? Ако у великом систему постоји игнорисање наведеног принципа, онда ето амбијента у коме се лако гине. И то у миру, ако експлозију касетне бомбе не рачунамо као наставак бомбардовања из ’99.

Не мора се чекати крај истраге (ако краја буде), да би се закључило да се нигде у војсци, чија да је, не гине због случајности. Него због низа грешака у систему које се игноришу, несметано сабирају, и акумулирају до експлозије.

Сва искуства из војних трагедија, било где, сведоче да је кључни грешник дефинисан у непривлачној, бирократској војничкој синтагми: „Људски фактор”. Наравно да је људски грешити, па се јавашлук не може избећи ни у војсци. Али се свакако може уочити пре нивоа који неизбежно води у смрт.

Пре него што су нови министар одбране, и нови председник уопште кренули да саопште убогу реченицу без значаја „да треба до краја испитати одговорност”, претекао их је генерал Љубиша Диковић. Неко би можда помислио да је то поза или покушај да се предухитри кадровско сечиво, али не. Већ дуго, више деценија нисмо чули да је неки официр рекао: „Ја сам одговоран за ово, молим вас да ту одговорност утврдите!”

Било је и ратова и суноврата и пораза и посртања и распада, али нико није рекао ништа слично. Ево, ту сам, налазим се на врху пирамиде која се негде зарушава у темељима. Можда сам урадио све што је требало, можда не, али први сам и одговараћу први!

То је, можда, тај трачак наде да ће људи са највећим овлашћењима понети и најтежи крст на својим плећима. За оне који су омамљени својим неуспесима и трагичним штеточинством, часни иступ генерала Диковића биће лош пример, један ексцес архаичне демагогије. Немам много наде да ће нови врховни и нови министар војни, уз уживање у власти, уз њено партократско учвршћивање, учинити нешто крупно у систему одбране. Не мора ништа крупно. За почетак, нађите паре, подигните струку, избаците из Министарства одбране неспособне каријеристе, без довођења сличних из свог катуна. За почетак је довољно бар да престану погибије, више него довољно.