Робијање Славка мечкара

Крушевац – Последњи мечкар у крушевачком крају Славко Јовић (63), три године после растанка од своје љубимице мечке Божане, преживљава тешке, тужне и ружне тренутке због „циганског посла који је наследио од оца и деде”. Прошле недеље полиција га је одвела у Окружни затвор, да одробија незаконито „држање и мучење” тридесетогодишње мечке, иако је једино он успео да у кавез немачке организације „Фир фотен” („Четири шапе”) у ледено зимско вече, 26. јануара 2009, уведе Божану, која му је дотле „била њива и ливада”.

До Славка у Окружном затвору није лако доћи. За новинаре постоји посебна процедура, а дозволу даје Министарство правде, док пријатељ мора бити на списку који направи сам затвореник.

– Рекла сам свом мужу Славку да желите да га видите. Уписао вас је за посету, али ми је рекао да вам кажем да је тешко болестан. Кад би мечка Божана, за којом три године тугује, знала да прича, дигла би глас да га извуче са робије. Адвокатица ми каже да може једино да пише молбу за условни отпуст кад издржи пола казне. А Славко би да пише председнику Николићу писмо за помиловање. Сироти смо и болесни. Имамо петоро деце и двадесет пет унучића. Не знам зашто робија. Срамота је што су у пресуди написали да је Славко мучио Божану. Била му је љубимица. Па, били сте с новинарима кад су Немци долазили по мечку и видели да нико није могао у кавез да је уведе, а у оној емисији на телевизији испало да је једва дочекала да уђе у кавез. Ваљда су скратили снимак, срамота! – каже Славкова супруга Славица.

Циганин Славко мечкар, како је често за себе говорио Јовић, робија по пресуди којом је, годину дана раније, осуђен на месец дана робије, због одвођења мечке Божане у Параћин, код својих рођака, 15. октобра 2007. године. Окружни суд у Јагодини је 2009. преиначио ту пресуду тако што је изрекао месец дана затвора условно на годину дана, али се мечкар по крви, односно занимању, није суздржао да не покуша повратак „дружења” са заштићеним животињама, па је пресуда нижег суда аутоматски постала извршна.

Истина, на испраћају Божане у Бугарску, 26. јануара 2009, Славко је признао да не зна како ће се одвићи од сусретања с мечком.

Онда се из села Читлук преселио у Крушевац, у омању кућицу у Омладинској улици, коју је набавио уз помоћ ћерке и неких добрих људи. Запрежна кола паркира на неизграђеном тротоару војне касарне, за коју везује коњића. Страхује да се и ту не огреши о закон, а другог посла нема.

– Ви тешко можете разумети наш мучан живот цигански. Моја деца не краду, питајте комшилук. Славку је мечкарење у крви. Мука ми је кад кажу да је мучио мечку. Па он је са њом причао као с децом! Волео да је закити. Не, није ишао по вашарима. Обилазио је нека села у близини Читлука и сви су га познавали. Сад нико не може да дође до Славка, а он има срчане тегобе. Гуши се. И мени у недељу нису дали да одем у посету јер сам била прошле недеље! – гневно говорио Славица Јовић.

У образложењу правоснажне пресуде Општинског суда у Параћину из 2008. године, коју потписује судија Ирена Спасић, додуше, јасно пише:

„У току 2007. године, као и дана 15. 10. 2007, у свом кућном дворишту у Параћину, у Ул. Јована Скерлића б. б. Славко Јовић је држао једног мрког медведа женског пола, старости око 30 година, везаног за дрво у каналу испод брежуљка у близини куће, при чему је истог мучио на начин што га је везаног водио по вашарима и другим скуповима, а ради се о животињи која припада посебно заштићеним животињским врстама, у смислу одредаба члана 4, став 2 тачка 1 и чл. 6. ст. 1 Закона о ловству, при чему је био свестан свог дела и његовог извршења, чиме је извршио кривично дело – убијање и мучење животиња из чл. 269 став 2 у вези ст. 1 КЗ.”

О мучењу мечке Божане мало је ко говорио у крушевачком крају, осим у коментарима читалаца који су се појавили поводом текстова објављених од 2009. до данас, пре свега од стране представника друштава за заштиту животиња и Независне организације за заштиту животиња из Свилајнца, која је, за рачун „Четири шапе”, организовала одвођење мечке Божане. Са Божаном су отишле и мечке по имену Касандра и Сеида из Пожаревца и то у азил у бугарском месту Боноштар. Међу онима који имају разумевање за случај Славка мечкара, а залажу се за поштовање закона, јесте и крушевачки адвокат Милорад Московљевић, познатији као Мића Москва. Он поздравља идеју Славковог адвоката да пише захтев за привремени отпуст после половине издржане казне, али ће он бесплатно написати молбу за помиловање, коју осуђени треба да потпише и упути председнику РС Србије Томиславу Николићу.