Срби верују, али не иду на литургију

Најновија истраживања показују да је Србија на петом месту у Европи по броју религиозних: тако се изјашњава чак 77 одсто анкетираних грађана у Галуповом истраживању, што је далеко више од светског просека од око 50 одсто. Тим поводом „Политика” истражује да ли смо заиста толико религиозан народ или се само тако изјашњавамо, јер у појединим црквама у Србији свештеници готово да немају коме да држе јутарње и вечерње службе пошто верници не долазе.

Гледајући резултате „Медијум галупа”, требало би да живимо у строго православној земљи, будући да смо према резултатима недавно објављеног истраживања религиознији од Грка, чији представници власти полажу заклетву пред поглаваром православне цркве. То што је Србија, према овом истраживању, по религиозности пета у Европи и 22. у свету, за свештенике Српске православне цркве, већинске цркве у нашој земљи, није најбољи показатељ спремности да се живи црквено. Нарочито имајући у виду да се у истраживању одговарало на питање: да ли бисте за себе рекли да сте религиозна, нерелигиозна особа или атеиста, без обзира на то да ли одлазите на места богослужења. Број верника је у порасту, али оних који живе литургијски веома је мало. Човек је сам по себи религиозно биће, он верује, али је питање како дефинише ту веру, да ли своју религиозност упражњава, на пример, на хришћански, православни начин, каже протојереј ставрофор Радивој Панић, старешина Храма Светог Саве у Београду.

– Наш народ је верујући, то знамо и од раније и видимо по много чему, пре свега по обредима. Данас имате мало људи који не крштавају своју децу, мало њих који се не венчавају у цркви. Проценат верника из године у годину расте. Најбољи показатељ нама парохијским свештеницима, јер статистика је широк појам, јесте наша парохија. Људи који нас примају верујући су без даљег, доносе славски колач, долазе у цркву понекад на велике Господње, Богородичне и неке друге светитељске празнике. Није то још онако како би у потпуности требало да буде, али такве сврставамо у верујуће људе. Без обзира на то да ли иду редовно на литургију или се не причешћују редовно, знају о свему томе и све више сазнају, преко литературе, интернета – наглашава отац Радивој Панић.

Показатељ религиозности, много бољи од онога да ли се неко изјашњава или не изјашњава као верник пред анкетаром, може бити и да ли се придржава моралних закона које налаже вера.

– Верујућем човеку не треба закон, морални закон је његово срце и он неће помислити да учини нешто лоше, не због закона који то забрањује него зато што зна да је за њега као верујућег човека то недостојно и нечасно чинити – каже отац Радивој.

Професор Православног богословског факултета у Београду, протојереј ставрофор Драгомир Сандо, скептичан је према анкетама, како оним које су пре тридесетак година говориле да је тек десет до петнаест одсто становништва верујуће тако и оним од пре неколико година, по којима је више од 95 одсто религиозно.

– Као што сам сумњао у тих 10-15 одсто и сматрао проценат религиозних далеко вишим, тако сам на неки начин сматрао и да је овај број од око 75 одсто помало необјективан. Некада је непопуларно било бити верник, јер се вера сматрала назадном, али одједном је прекинут тај континуитет, у једном моменту је престао вештачки притисак на људе који су се изјашњавали као верници, и онда је дошло до тога да се број верника нагло повећао и да је неупоредиво већи. Шта се десило са тих двадесетак одсто у последњих неколико година, опет је ствар тренда, ситуације, прилика – сматра протојереј ставрофор Драгомир Сандо.

Он наводи да је имао прилике да прати живот Цркве на западу, нарочито у Немачкој и Аустрији, где је постојао верски континуитет у њиховом начину живота. Запад је, међутим, постао засићен оним што се чинило као да су окови које намеће вера, уверен да она не даје довољно слободе и да спутава уживање.

– Тамо сада постоји поларизација оних који су истински верници и оних који неће да робују моралним критеријумима. Код нас је та константа још присутна, тако да нисмо имали прилике да одлазимо у ту другу крајност, нисмо баш дозвољавали себи и нашем луксузу да прелазимо границе неких моралних критеријума. Све то у извесном смислу чува границе религиозности у нашем народу – каже отац Драгомир.

Мада је међу верницима највећи број оних који не упражњавају своје обавезе према цркви, то не значи да код њих не постоји жеља и тежња да ако се изјашњавају као верници, живе по критеријумима Цркве.

– Ни Црква није довољно отворена. Потребно је да се она још више ангажује у свим својим сегментима и по питању јерархије и у богослужбеном смислу и у свакој другој активности. Са одређеном дозом и укусом, требало би да духовници чешће учествују у јавном животу; може се, на пример, више радити и са децом предшколског узраста, са старима у домовима и болницама. Ово што се данас дешава је велики помак у односу на пре две-три деценије, али може се још више, јер је време повољније него било када да се Црква максимално укључи у друштвене токове, а има низ могућности како Црква још може да да свој пунији допринос у активном животу – наглашава протојереј ставрофор Драгомир Сандо.