Srbi veruju, ali ne idu na liturgiju

Najnovija istraživanja pokazuju da je Srbija na petom mestu u Evropi po broju religioznih: tako se izjašnjava čak 77 odsto anketiranih građana u Galupovom istraživanju, što je daleko više od svetskog proseka od oko 50 odsto. Tim povodom „Politika” istražuje da li smo zaista toliko religiozan narod ili se samo tako izjašnjavamo, jer u pojedinim crkvama u Srbiji sveštenici gotovo da nemaju kome da drže jutarnje i večernje službe pošto vernici ne dolaze.

Gledajući rezultate „Medijum galupa”, trebalo bi da živimo u strogo pravoslavnoj zemlji, budući da smo prema rezultatima nedavno objavljenog istraživanja religiozniji od Grka, čiji predstavnici vlasti polažu zakletvu pred poglavarom pravoslavne crkve. To što je Srbija, prema ovom istraživanju, po religioznosti peta u Evropi i 22. u svetu, za sveštenike Srpske pravoslavne crkve, većinske crkve u našoj zemlji, nije najbolji pokazatelj spremnosti da se živi crkveno. Naročito imajući u vidu da se u istraživanju odgovaralo na pitanje: da li biste za sebe rekli da ste religiozna, nereligiozna osoba ili ateista, bez obzira na to da li odlazite na mesta bogosluženja. Broj vernika je u porastu, ali onih koji žive liturgijski veoma je malo. Čovek je sam po sebi religiozno biće, on veruje, ali je pitanje kako definiše tu veru, da li svoju religioznost upražnjava, na primer, na hrišćanski, pravoslavni način, kaže protojerej stavrofor Radivoj Panić, starešina Hrama Svetog Save u Beogradu.

– Naš narod je verujući, to znamo i od ranije i vidimo po mnogo čemu, pre svega po obredima. Danas imate malo ljudi koji ne krštavaju svoju decu, malo njih koji se ne venčavaju u crkvi. Procenat vernika iz godine u godinu raste. Najbolji pokazatelj nama parohijskim sveštenicima, jer statistika je širok pojam, jeste naša parohija. Ljudi koji nas primaju verujući su bez daljeg, donose slavski kolač, dolaze u crkvu ponekad na velike Gospodnje, Bogorodične i neke druge svetiteljske praznike. Nije to još onako kako bi u potpunosti trebalo da bude, ali takve svrstavamo u verujuće ljude. Bez obzira na to da li idu redovno na liturgiju ili se ne pričešćuju redovno, znaju o svemu tome i sve više saznaju, preko literature, interneta – naglašava otac Radivoj Panić.

Pokazatelj religioznosti, mnogo bolji od onoga da li se neko izjašnjava ili ne izjašnjava kao vernik pred anketarom, može biti i da li se pridržava moralnih zakona koje nalaže vera.

– Verujućem čoveku ne treba zakon, moralni zakon je njegovo srce i on neće pomisliti da učini nešto loše, ne zbog zakona koji to zabranjuje nego zato što zna da je za njega kao verujućeg čoveka to nedostojno i nečasno činiti – kaže otac Radivoj.

Profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, protojerej stavrofor Dragomir Sando, skeptičan je prema anketama, kako onim koje su pre tridesetak godina govorile da je tek deset do petnaest odsto stanovništva verujuće tako i onim od pre nekoliko godina, po kojima je više od 95 odsto religiozno.

– Kao što sam sumnjao u tih 10-15 odsto i smatrao procenat religioznih daleko višim, tako sam na neki način smatrao i da je ovaj broj od oko 75 odsto pomalo neobjektivan. Nekada je nepopularno bilo biti vernik, jer se vera smatrala nazadnom, ali odjednom je prekinut taj kontinuitet, u jednom momentu je prestao veštački pritisak na ljude koji su se izjašnjavali kao vernici, i onda je došlo do toga da se broj vernika naglo povećao i da je neuporedivo veći. Šta se desilo sa tih dvadesetak odsto u poslednjih nekoliko godina, opet je stvar trenda, situacije, prilika – smatra protojerej stavrofor Dragomir Sando.

On navodi da je imao prilike da prati život Crkve na zapadu, naročito u Nemačkoj i Austriji, gde je postojao verski kontinuitet u njihovom načinu života. Zapad je, međutim, postao zasićen onim što se činilo kao da su okovi koje nameće vera, uveren da ona ne daje dovoljno slobode i da sputava uživanje.

– Tamo sada postoji polarizacija onih koji su istinski vernici i onih koji neće da robuju moralnim kriterijumima. Kod nas je ta konstanta još prisutna, tako da nismo imali prilike da odlazimo u tu drugu krajnost, nismo baš dozvoljavali sebi i našem luksuzu da prelazimo granice nekih moralnih kriterijuma. Sve to u izvesnom smislu čuva granice religioznosti u našem narodu – kaže otac Dragomir.

Mada je među vernicima najveći broj onih koji ne upražnjavaju svoje obaveze prema crkvi, to ne znači da kod njih ne postoji želja i težnja da ako se izjašnjavaju kao vernici, žive po kriterijumima Crkve.

– Ni Crkva nije dovoljno otvorena. Potrebno je da se ona još više angažuje u svim svojim segmentima i po pitanju jerarhije i u bogoslužbenom smislu i u svakoj drugoj aktivnosti. Sa određenom dozom i ukusom, trebalo bi da duhovnici češće učestvuju u javnom životu; može se, na primer, više raditi i sa decom predškolskog uzrasta, sa starima u domovima i bolnicama. Ovo što se danas dešava je veliki pomak u odnosu na pre dve-tri decenije, ali može se još više, jer je vreme povoljnije nego bilo kada da se Crkva maksimalno uključi u društvene tokove, a ima niz mogućnosti kako Crkva još može da da svoj puniji doprinos u aktivnom životu – naglašava protojerej stavrofor Dragomir Sando.