Рукометаши се враћају кући

Лондон – Да утакмица траје 45 минута, наши рукометаши би вероватно као други из Б групе ушли у четвртфинале олимпијског турнира, али због великих падова у завршници морају кући. И у мечу одлуке, против Мађара, поновиле су се старе бољке. Тако добро кренемо да изгледа као да нико не може да нас заустави, а онда се тако укопамо да нема те силе која би нас опет погурала. То ће, без сумње, бити предмет посебне анализе после овог пораза – 26:23 (9:11) – и учешћа у Лондону, а они који воде наш рукомет и репрезентацију требало би да објасне зашто се то догађа. Не јавности, већ сами себи, јер то је неопходно да би се ишло напред и да би се сачувале позитивне „вибрације” са Европског првенства у Београду протекле зиме.

Одбрана, којом смо се толико дичили, примила је у наставку 17 голова. Голмани Станић и Марјанац били су остављени на милост и немилост десном и левом беку противника, Мочаију (син мађарског селектора, девет голова из десет покушаја) и Часару (седам из 12). Њих двојица су терорисали нашу одбрану малтене све време и нејасно је како нисмо нашли решење да их колико толико смиримо. Често су без израђених акција ишли равно ка голу и пробијали наш бедем, што је распаљивало атмосферу у дворани у којој су барем половину чинили Мађари. Када се томе дода пет голова Харшањија, испада да су њих тројица дали малтене исто погодака као читав наш тим.

У 23. минуту водили смо са 9:6, после три гола Продановића, уз повређеног капитена Илића (није се опоравио од меча са Корејом) најефикаснији наш играч. И почетком наставка смо имали исту предност (14:11, 35. мин) и све до 44. минута (17:15) изгледало је владамо ситуацијом. А онда су Мочаи и Часар почели свој соло програм. За пет минута смо стигли од „плус два” до „минус два” (18:20) а недуго затим заостајали смо три гола (19:22, 52. мин).

Покушавали су наши играчи да дођу до изједначења, али као и у већем делу другог полувремена нису могли да развију течну игру у нападу. Мађарска одбрана је била изванредна и примила је само један гол из контре у овом делу (Продановић) што је и последица њихове добре игре у нападу: пошто ништа нисмо одбранили нисмо ни могли да кренемо тако брзо напред.

Мађари заслужено иду даље и бориће се за свој четврти пласман у олимпијско полуфинале. Наши рукометаши су надмашили себе самим пласманом на Олимпијске игре и, руку на срце, нису зрели за више. Било би добро када би редовно могли да се појављују на највећим догађајима, јер ту се стичу највећа искуства, а не смемо ни да помислимо да без њих прође и наредних 12 година. У Сиднеју 2000. жалили смо због пораза од Шпаније у борби за бронзу, сада бисмо све дали да можемо да изгубимо претпоследњег дана олимпијског турнира.

Дворана: „Бакарна кутија”. Гледалаца: 7.000. Судије: Абрахамсен и Кристијансен (Норвешка). Седмерци: Србија 3 (2), Мађарска 1 (1). Искључења: Србија 8 минута, Мађарска 6.

Србија: Марјанац, Шешум 3, Вујин 3, Никчевић 4, Манојловић, Тоскић, Станић, Илић 5 (2), Продановић 5, Рнић, Бељански, Вучковић, Чутура, Станковић 3. Селектор: Вуковић.

Мађарска: Иљеш 1, Часар 7 (1), Мочаи 9, Иванчик, Харшањи 5, Путич, Фазекаш, Миклер, Лалушка, Нађ 2, Вадкерти, Цубај, Шуч 1, Лекај 1. Селектор: Мочаи.

----------------------------------------------

Вуковић: „Пропуштена историјска шанса”

Лондон – У доба кад је Веселин Вуковић био играч, четвртфинале на неком од великих такмичења доживљавали смо само као једну у низу утакмица на путу ка финалу. Нешто више од две деценије касније кад је селектор наша земља мора да се задовољи (чак и радује) учешћу на Олимпијским играма!?

– Мислим да смо се, на жалост, уплашили победе и пласмана у четвртфинале - рекао је Вуковић у микс зони, после елиминације од Мађара. Нисмо искористили период у ком је Станић одлично бранио.После оне лоше бачене контре, кад је њега стало, нисмо имали расположеног играча који би могао да повуче екипу, већ смо нападали без храбрости. Страх нас је спутао и испустили смо историјску шансу.

Потом је указао да су прва три пораза оставила дубљи траг него што се у први мах чинило.

- Кад иде лоше, сасвим је природно да се у екипи губи поверење између играча, бавиш се свима другима, више него собом! У сваком случају учешће на Олимпијским играма је успех, знамо како смо срећно дошли до Лондона. После свега остаје жал за пропуштеном приликом.

Момир Илић је лондонску причу завршио речима:

– Ова генерација је заслужила пласман на Олимпијске игре, оставила је нешто иза себе. Момци који дођу имаће бољу подлогу.

На констатацију да то звучи као најава опроштаја сјајни бек (30) се одлазећи ка свлачионици осврнуо и казао:

- То ја нисам рекао...

У причи о утакмици са Мађарима, за коју се више може рећи да је осврт на цео турнир, Илић је између осталог рекао:

– Све сте и сами видели. Једноставно нисмо у форми и нисмо иста екипа као на Европском шампионату, хомогена, компактна и пуна самопоуздања. Јако смо добра група, али нисмо веровали у себе и освакав исход је последица тога.

Никола Манојловић последњи је изашао из сале, после приче са медијским особљем Олимпијских игара, љубазно се одазвао позиву српских новинара:

- Нисам очекивао да изгубимо од Мађарске. Мислио сам да ћемо се подићи и показати ко смо и шта смо. Нисмо успели и томе. Пад нам и данас догодио после 20 минута добре игре, то нам је била карактеристика на целом турниру.

И он је наговестио повлачење из државног тима.

– Већ пар година уназад размишљам – да ли ми је ово последње првенство? Питање је да ли у олимпијском циклусу од четири године треба рачунати од нас који имамо 30 и више година.

Предраг Сарић