Бег као немогућа мисија

Александар Требињац (35), који је недавно покушао да на спектакуларан начин побегне из београдског Централног затвора, кривично није одговарао за свој потез, јер у нашем законодавству и не постоји кривично дело бекство из затвора. Такође, није установљено да је у функционисању службе обезбеђења било пропуста већ напротив, професионализам затворске страже је високо оцењен, будући да је осуђеник осујећен у намери да утекне.

Ово је, укратко, епилог догађаја који се одиграо 6. фебруара ове године у дворишту Окружног затвора у Београду, када је осуђеник Александар Требињац покушао да побегне тако што се окачио за доњи део камиона за превоз хлеба, али су га припадници страже и Жандармерије уочили и спречили.

Дамир Јока, начелник одељења за третман у Управи за извршење заводских санкција, објашњава за "Политику" да је класичних бекства из затвора у Србији веома мало када се има у виду број осуђених особа. При том се не рачунају такозвана удаљења, када затвореник одлучи да продужи викенд на слободи, или када закасни у повратку.

– Говоримо, дакле, о бекствима при којима осуђено лице савладава препреке физичког и техничког обезбеђења – каже Јока. – Наши осуђеници планирају бекства углавном тражећи пропусте у обезбеђењу. При том, они имају све време овог света да испланирају сваки потез. У стању су да прве две године издржавања казне само посматрају, рачунају, и да стрпљиво чекају најпогоднији тренутак када ослаби пажња.

Током прошле године забележено је 20 случајева бекства из затвора широм Србије (седам у Нишу, пет у Новом Пазару, по два у Сремској Митровици и Крушевцу и по један у Београду, Пожаревцу, Лесковцу и Шапцу), што је мање у односу на претходне године. А који су то проблеми са којима се суочавају затворске власти?

– Ми смо ослоњени на концепцију такозваног групног издржавања казне, што значи да самица није предвиђена као примарни начин – објашњава Дамир Јока. – Невоља је у томе што над групом није до краја могуће спровести безбедносну контролу и ту се увек ствара простор за планирање бекства. Такође, ваља имати у виду и неке техничке потешкоће. Примера ради, у наше затворе су камере уведене тек пре неколико година, а познато је да видео-надзор у развијеним земљама функционише већ веома дуго.

Приче о наводној спрези осуђеника са припадницима обезбеђења у планирању бекства, "Политикин" саговорник оцењује као произвољне и неутемељене на конкретним сазнањима. Јока додаје да је Управа за извршење заводских санкција у више наврата предузимала дисциплинске мере против својих људи због неких пропуста, али да полиција и тужилаштво, као органи откривања и гоњења нису утврдили да постоји кривична одговорност, односно дослух стражара и затвореника.

– Примарни начин сузбијања бежања из затвора састоји се у превентивном деловању стручних служби (психолози, педагози, социјални радници, припадници обезбеђења) које су практично дужне да уоче активности које би могле да указују на постојање планова да се покуша бекство. У таквим случајевима приступа се изолацији, односно пребацивању осуђеника у затворенији систем издржавања казне – каже Јока.

Међутим, Дамир Јока открива да постоји и онај други, "невидљиви" начин функционисања безбедносног система унутар затворских зидина. Тај оперативни рад ослања се на прикупљање информација од осуђеника који свакако најбоље знају шта се догађа међу њима самима. Ипак, додаје наш саговорник, те информације ваља узети са резервом и добро их проверити јер се често догађа да затвореник из чисте пакости означи свог "колегу" за потенцијалног бегунца.

"Њихово је да покушају да беже, а наше да их у томе спречимо", речи су које управници казнено-поправних завода често користе. Те речи су практично и суштина "саживота" и вечите "борбе" иза затворских зидина. Ко је успешнији – говоре статистички подаци.