Скупе обмане српске статистике

Земље упоредивог нивоа развоја обичноимају сличне нето плате. Укупна српска производња (прецизније речено БДП) ће ове године бити окотри пута мања од хрватске. Српске просечне нето плате, са 357 евра, су пак дупло ниже од хрватских. Зараде у Србији и Румунији су скоро исте, док су у Бугарској за око десетину ниже. Ипак, званични БДП по становнику Србије је за више од 30 одсто мањи од румунског, односно за 15одсто одбугарског.

Закључак који се намеће је релативно прост и покушаћемо да га тестирамо. Или је у овим суседним земљама БДП прецењен или је у Србији потцењен. Како је теже изводиво да све статистике околних земаља греше, а да је само наша тачна, хајде да проверимо да ли је можда наш БДП у стварности већи.

Добар метод за то је да упоредимо наплату пореза у посматраним земљама. Наиме, ако нека земља има велики удео пореза (благо умањених за субвенције) у БДП-у,то или значи да она има високо професионалну и тешко подмитљиву пореску управу или да је учешће пореза високо зато што је БДП (укупна производња у земљи) стварно већи. Верујем да ћемо се сложити да ово друго делује као више могуће и потребно је да проверимо да ли заиста наша земља има већи удео пореза, тo jeст„бољу наплату пореза”, него суседи.

Статистика заиста говори да је то истина, наравно,привидно. Удео пореза у БДП-у Србије је 17,5 одсто (скоро истије и у БиХ), док је далеко мањиу Румунији (12 одсто), Бугарској или Хрватској (по 14,3 одсто).

Ако проценимо да је успешност наплате пореза у Србији иста као у Бугарској или Хрватској (и чак знатно боља него у Румунији), онда је српски БДП скоро за четвртину већи и износиће ове годинеоко 5.000 евра по становнику. Ово би значило да је удео јавног дуга у БДП тек 42 одсто, десет процентних поена мање од официјелних процена. Дакле, јавни дуг је у законском оквиру.

Срби су склони да у разним анкетама међународних институција потцењују своју земљу, те се и због тога котирамо често најгоре у региону.На пример,у анализама Светског економског форума или Светске банке смо и по више од двадесет места боље котирани, када се изузму дискретни подаци, то јестпроцене „дежурних експерата са терена”. У тим се „студијама” често може прочитати да је корупција знатно мања у Бугарској или Црној Гори него код нас, што тешко да је случај, али сигурно не привлачи финансијере, то јестинвеститоре.

Правилно обрачунат, у овом случају знатно већи БДП, значио би и веће поверење инвеститора, већи прилив капитала и мање трошкове задуживања.

Намера ове оптимистичне приченије да каже да је економско стање у земљи ружичасто. Међутим, можда је време да се оканемо опробане приче о Србији као „убогој земљи” којој помоћи нема без наручених (увек истих) лекова, који се своде на „тешку дијету”. Они који прописују рецепте, као по неписаном правилу, пуначки су.

*Институт за европске студије, Београд