Шта је "шокирало" борце за људска права

Пресуда Међународног суда правде у Хагу, по тужби Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за геноцид, спојила је наизглед неспојиво – Српску радикалну странку и поједине невладине организације, иначе најжешће критичаре радикала. И једни и други, наиме, ту пресуду оспоравају. Свако то, наравно, чини са различитом аргументацијом.
За радикале, који признају да је било злочина али не и геноцида, цело суђење било је само фарса "замишљена да би се осудила Република Српска", како би потом, као геноцидна творевина, била укинута.

Поједине невладине организације, као на пример Иницијатива младих за људска права, међутим, "шокиране" су пресудом јер су очекивале да ће Србија да буде осуђена за геноцид. Слично реагују и Комитет правника за људска права и Фонд за хуманитарно право: ове организације инсистирају да су у геноциду у Сребреници учествовали и југословенска војска и српска полиција, те да је зато Србији требало пресудити као кривој.

Позиција радикала, као политичке странке, у тој причи је јасна, јер за полазну основу има одређену политичку идеју.

Проблем је, међутим, када и организације које се баве заштитом људских права наступају везујући се за једну политичку идеју, пренебрегавајући универзалност људских права. У овом случају, то је идеја да је Србија одговорна самим тим што је у тренутку сребреничког геноцида њоме владао Слободан Милошевић, чију политику квалификују као злочиначку, иако је суд утврдио да те врсте одговорности нема.

Биљана Ковачевић-Вучо, председница Комитета правника за људска права, ипак, негира да изражавањем незадовољства због пресуде политизује цео случај и у разговору за наш лист остаје при тврдњи да је оваква пресуда у Хагу, правно гледано, "победа Слободана Милошевића, његове злочиначке политике и свих оних који оспоравају одговорност Србије и да су злочини чињени у наше име".

На констатацију да би квалификовање Милошевићеве политике као злочиначке, без адекватне судске пресуде, могло да се тумачи као политичко, а не правно, она признаје да се у том случају мање поставља као легалиста, а више као сведок.  Сведок чега? 

– Сведок сам тога да су хиљаде младих људи побегли из земље да не би били мобилисани, сведок сам колона избеглица, сведок сам "Олује" и Сребренице, агресије на Босну… То је мој став – каже Ковачевић-Вучо за "Политику".

Соња Лихт, председница Београдског фонда за политичку изузетност, међутим, каже да "не треба ликовати" због овакве пресуде у Хагу, али да је добро да је она таква да Србију ослобађа одговорности за почињени геноцид у Сребреници (мада је не ослобађа и од одговорности што није учинила ништа да га спречи нити да казни починиоце). Другачија пресуда, према њеном мишљењу, не би довела до стабилизације прилика на Балкану.

– Међународни суд правде једна је од најреспектабилнијих инстанци у свету и не пада ми на памет да га оспоравам. Другачији приступ довео би нас у сукоб са оним за шта се сви залажемо, а то је независност судства – каже Лихтова за "Политику".

Она, такође, примећује да је апсурдно да они који изражавају неслагање са пресудом по тужби Босне против Србије и Црне Горе, истовремено не критикују и рад Хашког трибунала за ратне злочине у бившој Југославији, чији рад, према њеној оцени, јесте исполитизован.

– Нико не протестује, рецимо, због тога што Шешељ седи четири године у затвору, а да му суђење још није почело. Колико год ми политика коју он заступа, и његови наступи, били неприхватљиви, његова људска права иста су као и људска права свих других – додаје Лихтова, цитирајући Жарка Пуховског, председника Хрватског хелсиншког одбора, који полази од тога да су "људска права људска права, како за моје пријатеље, тако и за моје непријатеље".

– Дакле, људска права и људска права и људска права. Помаже ли то овима или онима, то није наш проблем. Наш проблем јест да се ничија права не смију кршити ако се бавимо људским правима – рекао је Пуховски на међународној конференцији "Србија – пет година после", одржаној у Београду октобра 2005. истакавши да је поука из 2000, коју цивилни сектор ни у Хрватској ни у Србији није схватио, да "’наши’ нису дошли на власт, јер ’наши’ не могу доћи на власт, јер они који дођу на власт више нису ’наши’". То је, истовремено, био и пледоаје за универзалност приступа, који не даје
"попуст" било коме кршиоцу људских права, свиђао нам се његов политички приступ или не свиђао.

Истовремено, Пуховски је тада навео и да се нико од бораца за људска права није огласио поводом објављивања имена 27 наводних жртава које су живе, у различитим оптужницама пред Хашким трибуналом, као ни после смрти двоје од 62 људи у притвору у Хагу под сумњивим околностима (Пуховски је говорио пре самоубиства Милана Бабића и смрти Слободана Милошевића у хашкој ћелији).

– Онда постављамо следеће питање: да су у Пожаревцу, у Карловцу или у Бихаћу, двоје од 62 људи у притвору локалног суда умрли, сви би "енџиои" (NGO, non-government organizations, односно невладине организације) урлали тако да би се цео свет тресао. А да је умрло двоје Срба у Лепоглави или двоје Хрвата, не знам, у Београду, на Бежанијској коси или негде, дошле би интерпеларне интерпретације и интервенције да се види шта се догађа. Али, Схевенингену се то не узима тако озбиљно – рекао је Пуховски.

Идеју о универзалности људских права подржава и Биљана Ковачевић-Вучо, али додаје да треба одредити границу која утврђује када су некоме угрожена људска права. На питање која је то граница, одговара да су права угрожена ономе коме нису омогућени услови за фер суђење, коме је онемогућен приступ доказима, или је изложен психичкој и физичкој тортури…

– Када је о Шешељу реч, не видим да су његова права угрожена више него права било кога другог у Хагу. Могло би да се прича о томе што на суђење чека већ четири године у притвору, али то је више последица процедуре Хашког трибунала којом није предвиђено ограничено трајање притвора – каже она и додаје да је делом за то одуговлачење крив и сам Шешељ који "опструира процес".

Ковачевић-Вучо се, наиме, слаже да је Шешељево право било да, рецимо, штрајкује глађу, али истиче да за њу Шешељеви захтеви да му се достављају списи на српском, на екавици и у штампаној форми нису оправдани.

– Видим, међутим, да му суд и ту попушта. Ја не бих – каже председница Комитета правника за људска права.

Негодовања због хашке пресуде Србији могла би поново да подстакну приче о антисрпству бораца за људска права, али Биљана Ковачевић-Вучо каже да се не плаши да ће, поново, бити предмет таквих оптужби, које су, како каже, део кампање у којој, поред осталих учествује и "Политика".

– Не видим по чему су то организације које се баве заштитом људских права антисрпске – каже она и одбацује констатацију да до таквих оцена долази на основу утиска да више и брже реагују када су у питању права припадника других нација која су угрожавали припадници српског народа, него када је реч о обрнутим случајевима.

Управо је такав пример са војницима Војске Југославије Шефком Таировићем и Бобаном Миленковићем, које је током бомбардовања 1999. године заробила ОВК, одвела их у логор у Албанији и затим предала америчким властима, које су их потом месец дана држале у илегалном затвору ЦИА у Немачкој, не пријављујући их као ратне заробљенике Међународном црвеном крсту. Овај случај открила је немачка истрага и обелоданила немачка штампа, а "Политика" је објавила разговоре са обојицом наших војника. У заштиту њихових људских права није устала ниједна од наведених невладиних организацију, уз образложење да "нису биле упознате" са случајем, иако је "Политика" на првој страни објављивала разговоре са овим војницима који су у заточеништву излагани физичком малтретирању и психолошкој тортури.

Ковачевић-Вучо међутим, истиче да треба питати државу Србију да ли је она инсистирала на заштити права својих грађана. Упитана зар не би било логично тражити и одговор на питање по ком су основу двојица југословенских војника држани у затвору у америчкој бази у Немачкој, те да ли би сама поставила то питање питала, она одговара: "Кога да питам? Американце? Наравно да бих питала, али моје је да пре свега питам нашу државу шта ради да заштити своје грађане."