Šta je "šokiralo" borce za ljudska prava

Presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu, po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore za genocid, spojila je naizgled nespojivo – Srpsku radikalnu stranku i pojedine nevladine organizacije, inače najžešće kritičare radikala. I jedni i drugi, naime, tu presudu osporavaju. Svako to, naravno, čini sa različitom argumentacijom.
Za radikale, koji priznaju da je bilo zločina ali ne i genocida, celo suđenje bilo je samo farsa "zamišljena da bi se osudila Republika Srpska", kako bi potom, kao genocidna tvorevina, bila ukinuta.

Pojedine nevladine organizacije, kao na primer Inicijativa mladih za ljudska prava, međutim, "šokirane" su presudom jer su očekivale da će Srbija da bude osuđena za genocid. Slično reaguju i Komitet pravnika za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo: ove organizacije insistiraju da su u genocidu u Srebrenici učestvovali i jugoslovenska vojska i srpska policija, te da je zato Srbiji trebalo presuditi kao krivoj.

Pozicija radikala, kao političke stranke, u toj priči je jasna, jer za polaznu osnovu ima određenu političku ideju.

Problem je, međutim, kada i organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava nastupaju vezujući se za jednu političku ideju, prenebregavajući univerzalnost ljudskih prava. U ovom slučaju, to je ideja da je Srbija odgovorna samim tim što je u trenutku srebreničkog genocida njome vladao Slobodan Milošević, čiju politiku kvalifikuju kao zločinačku, iako je sud utvrdio da te vrste odgovornosti nema.

Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava, ipak, negira da izražavanjem nezadovoljstva zbog presude politizuje ceo slučaj i u razgovoru za naš list ostaje pri tvrdnji da je ovakva presuda u Hagu, pravno gledano, "pobeda Slobodana Miloševića, njegove zločinačke politike i svih onih koji osporavaju odgovornost Srbije i da su zločini činjeni u naše ime".

Na konstataciju da bi kvalifikovanje Miloševićeve politike kao zločinačke, bez adekvatne sudske presude, moglo da se tumači kao političko, a ne pravno, ona priznaje da se u tom slučaju manje postavlja kao legalista, a više kao svedok.  Svedok čega? 

– Svedok sam toga da su hiljade mladih ljudi pobegli iz zemlje da ne bi bili mobilisani, svedok sam kolona izbeglica, svedok sam "Oluje" i Srebrenice, agresije na Bosnu… To je moj stav – kaže Kovačević-Vučo za "Politiku".

Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, međutim, kaže da "ne treba likovati" zbog ovakve presude u Hagu, ali da je dobro da je ona takva da Srbiju oslobađa odgovornosti za počinjeni genocid u Srebrenici (mada je ne oslobađa i od odgovornosti što nije učinila ništa da ga spreči niti da kazni počinioce). Drugačija presuda, prema njenom mišljenju, ne bi dovela do stabilizacije prilika na Balkanu.

– Međunarodni sud pravde jedna je od najrespektabilnijih instanci u svetu i ne pada mi na pamet da ga osporavam. Drugačiji pristup doveo bi nas u sukob sa onim za šta se svi zalažemo, a to je nezavisnost sudstva – kaže Lihtova za "Politiku".

Ona, takođe, primećuje da je apsurdno da oni koji izražavaju neslaganje sa presudom po tužbi Bosne protiv Srbije i Crne Gore, istovremeno ne kritikuju i rad Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, čiji rad, prema njenoj oceni, jeste ispolitizovan.

– Niko ne protestuje, recimo, zbog toga što Šešelj sedi četiri godine u zatvoru, a da mu suđenje još nije počelo. Koliko god mi politika koju on zastupa, i njegovi nastupi, bili neprihvatljivi, njegova ljudska prava ista su kao i ljudska prava svih drugih – dodaje Lihtova, citirajući Žarka Puhovskog, predsednika Hrvatskog helsinškog odbora, koji polazi od toga da su "ljudska prava ljudska prava, kako za moje prijatelje, tako i za moje neprijatelje".

– Dakle, ljudska prava i ljudska prava i ljudska prava. Pomaže li to ovima ili onima, to nije naš problem. Naš problem jest da se ničija prava ne smiju kršiti ako se bavimo ljudskim pravima – rekao je Puhovski na međunarodnoj konferenciji "Srbija – pet godina posle", održanoj u Beogradu oktobra 2005. istakavši da je pouka iz 2000, koju civilni sektor ni u Hrvatskoj ni u Srbiji nije shvatio, da "’naši’ nisu došli na vlast, jer ’naši’ ne mogu doći na vlast, jer oni koji dođu na vlast više nisu ’naši’". To je, istovremeno, bio i pledoaje za univerzalnost pristupa, koji ne daje
"popust" bilo kome kršiocu ljudskih prava, sviđao nam se njegov politički pristup ili ne sviđao.

Istovremeno, Puhovski je tada naveo i da se niko od boraca za ljudska prava nije oglasio povodom objavljivanja imena 27 navodnih žrtava koje su žive, u različitim optužnicama pred Haškim tribunalom, kao ni posle smrti dvoje od 62 ljudi u pritvoru u Hagu pod sumnjivim okolnostima (Puhovski je govorio pre samoubistva Milana Babića i smrti Slobodana Miloševića u haškoj ćeliji).

– Onda postavljamo sledeće pitanje: da su u Požarevcu, u Karlovcu ili u Bihaću, dvoje od 62 ljudi u pritvoru lokalnog suda umrli, svi bi "endžioi" (NGO, non-government organizations, odnosno nevladine organizacije) urlali tako da bi se ceo svet tresao. A da je umrlo dvoje Srba u Lepoglavi ili dvoje Hrvata, ne znam, u Beogradu, na Bežanijskoj kosi ili negde, došle bi interpelarne interpretacije i intervencije da se vidi šta se događa. Ali, Sheveningenu se to ne uzima tako ozbiljno – rekao je Puhovski.

Ideju o univerzalnosti ljudskih prava podržava i Biljana Kovačević-Vučo, ali dodaje da treba odrediti granicu koja utvrđuje kada su nekome ugrožena ljudska prava. Na pitanje koja je to granica, odgovara da su prava ugrožena onome kome nisu omogućeni uslovi za fer suđenje, kome je onemogućen pristup dokazima, ili je izložen psihičkoj i fizičkoj torturi…

– Kada je o Šešelju reč, ne vidim da su njegova prava ugrožena više nego prava bilo koga drugog u Hagu. Moglo bi da se priča o tome što na suđenje čeka već četiri godine u pritvoru, ali to je više posledica procedure Haškog tribunala kojom nije predviđeno ograničeno trajanje pritvora – kaže ona i dodaje da je delom za to odugovlačenje kriv i sam Šešelj koji "opstruira proces".

Kovačević-Vučo se, naime, slaže da je Šešeljevo pravo bilo da, recimo, štrajkuje glađu, ali ističe da za nju Šešeljevi zahtevi da mu se dostavljaju spisi na srpskom, na ekavici i u štampanoj formi nisu opravdani.

– Vidim, međutim, da mu sud i tu popušta. Ja ne bih – kaže predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava.

Negodovanja zbog haške presude Srbiji mogla bi ponovo da podstaknu priče o antisrpstvu boraca za ljudska prava, ali Biljana Kovačević-Vučo kaže da se ne plaši da će, ponovo, biti predmet takvih optužbi, koje su, kako kaže, deo kampanje u kojoj, pored ostalih učestvuje i "Politika".

– Ne vidim po čemu su to organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava antisrpske – kaže ona i odbacuje konstataciju da do takvih ocena dolazi na osnovu utiska da više i brže reaguju kada su u pitanju prava pripadnika drugih nacija koja su ugrožavali pripadnici srpskog naroda, nego kada je reč o obrnutim slučajevima.

Upravo je takav primer sa vojnicima Vojske Jugoslavije Šefkom Tairovićem i Bobanom Milenkovićem, koje je tokom bombardovanja 1999. godine zarobila OVK, odvela ih u logor u Albaniji i zatim predala američkim vlastima, koje su ih potom mesec dana držale u ilegalnom zatvoru CIA u Nemačkoj, ne prijavljujući ih kao ratne zarobljenike Međunarodnom crvenom krstu. Ovaj slučaj otkrila je nemačka istraga i obelodanila nemačka štampa, a "Politika" je objavila razgovore sa obojicom naših vojnika. U zaštitu njihovih ljudskih prava nije ustala nijedna od navedenih nevladinih organizaciju, uz obrazloženje da "nisu bile upoznate" sa slučajem, iako je "Politika" na prvoj strani objavljivala razgovore sa ovim vojnicima koji su u zatočeništvu izlagani fizičkom maltretiranju i psihološkoj torturi.

Kovačević-Vučo međutim, ističe da treba pitati državu Srbiju da li je ona insistirala na zaštiti prava svojih građana. Upitana zar ne bi bilo logično tražiti i odgovor na pitanje po kom su osnovu dvojica jugoslovenskih vojnika držani u zatvoru u američkoj bazi u Nemačkoj, te da li bi sama postavila to pitanje pitala, ona odgovara: "Koga da pitam? Amerikance? Naravno da bih pitala, ali moje je da pre svega pitam našu državu šta radi da zaštiti svoje građane."