Музеји нису храмови елитне културе

Владимир Кривошејев (1963) аутор је књиге „Музеји, менаџмент, туризам – ка савременом музеју, од теорије до праксе” (издавачи НИП Образовни информатор и Народни музеј Ваљево). Директор је Народног музеја у Ваљеву од 2000. године, а ова студија је његова докторска дисертација.

Шта подразумева појам „савремени музеј”?

„Савремени музеји” или „музеји нове музеологије”, у ширем смислу значења тог појма, настају током последњих деценија прошлога века када, после „кризе музеја” музејска теорија и пракса доживљавају велике промене. Општи приступ музејском послу се мења. Музеји се све више „демократизују”, престају да буду институције које просечан грађанин доживљава као недодирљиве храмове намењене елити. Поред музејског предмета, који је деценијама сматран за основну сврху постојања музеја, у центар музејских активности поставља се и посетилац. Све битније постаје и његово присуство, али и његово разумевање презентованог материјала и њихових контекста, доживљај па и задовољство. Овај процес се преклапа са више других процеса. Један од њих је бум културног туризма, где музеји постају значајне, а неретко и примарне туристичке атракције. То доводи до промене структуре посетилаца и такође захтева нове односе и начине рада, а тиме и другачије видове организације.

Да ли су се и колико музеји у Србији приближили „савременом музеју”?

Због бурних догађања из времена „заустављене транзиције” током деведесетих година прошлог века поменуте иновације нису могле да заживе у Србији, као што нису заживеле ни током прве деценије овога века. Време „заустављене транзиције” замењено је временом „транзиције у лавиринту”. Полазни основ за реорганизацију и примену иновација представљају закони. У четири наврата је почињало да се ради на новом закону о културним добрима, као и на закону о музејској делатности, а ти акти нису донети. Зато наши музеји и даље послују на законским основама са почетка деведесетих, а по стручним принципима из времена „кризе музеја”, пре настанка „нове музеологије”.

Шта све треба „поправити” у данашњим музејима да би се избегао преовладавајући утисак „мртвих институција”?

На првом месту неопходна је промена у приступу сталним поставкама тако да оне не буду пуко информативно средство већ да буду разумљиве и занимљиве публици и да јој, уместо „могућности да види и да се информише” пруже потпун доживљај. Истовремено, како би публика задржала и обнављала интересовање, битно је стално организовање разноврсних додатних програма. Поред тога, за развој потреба и навика посете музејима неопходно је анулирати постојећи стереотип о музејима као „мртвим институцијама”, „досадним, прашњавим храмовима елитне културе”. Зато је битна примена савременог маркетинга што захтева постојање засебне, развијене и едуковане службе за рад са посетиоцима. Важно је да се нагласи да је реализација оваквих промена отежана, а донекле и онемогућена услед непостојања системских промена које подразумевају доношење савремених закона, иновације у систему образовања музејских стручњака, као и професионализацију менаџмента музеја.

Колико су посећене сталне музејске поставке и који српски музеји у том смислу бележе највећи успех? Колико музеји у Србији и региону доприносе културном туризму?

Истраживања стања регионалних музеја у Србији указују на веома велике разлике међу музејима, њиховим поставкама и посети. Постоје музеји који, из различитих разлога, немају сталне музејске поставке, док поједини музеји уз централну, комплексну, имају и једну, па и више тематских поставки. Најпосећеније су тематске поставке на отвореном простору јер оне имају двоструку атрактивност: непоновљиву специфичност теме и атрактивност амбијента. Тако археолошки локалитет Гамзиград, којим руководи музеј у Зајечару, као и историјски спомен-комплекс ваљевског музеја у Бранковини редовно обиђе знатно више од 30.000 гостију, а у пећини Рисовача поред Аранђеловца се региструје до 20.000 посета годишње. Са друге стране, од тематских поставки у затвореном простору најпосећенији је Муселимов конак у Ваљеву са више од 20.000 посетилаца, а добру посећеност имају поставке посвећене Мокрањцу и Хајдук Вељку у Неготину, кућа Боре Станковића у Врању и поставка о Другом српском устанку поред Горњег Милановца. Централне, комплексне поставке, које приказују опште историјске токове су најмање посећене, јер углавном личе једна на другу и публика их доживљава као „већ виђено”. Код њих се посета креће од неколико стотина до неколико хиљада годишње, а изузетно више од 5.000. Изузетак је Народни музеј Ваљево, који је захваљујући савременом приступу и перманентном маркетингу током 2011. године успео да повећа посету својој централној поставци на више од 25.000. Већи број посетилаца региструју и централне поставке музеја у Неготину, Крушевцу и Зрењанину, док музеји у Аранђеловцу, Зајечару и Горњем Милановцу, упркос доброј посети истурених тематских одељења нису успели да већи број посетилаца привуку у комплексне поставке.

Што се тиче структуре, код музеја са малом посетом посетиоци су углавном домицилно становништво, а како се број посетилаца повећава, тако се повећава и проценат посетилаца са стране, и код наведених најпосећенијих поставки он износи више од 80 одсто.

Неопходно је напоменути и то да када су маркетиншке активности музеја добро развијене, за велики број посетилаца музеј представља примарни разлог доласка у град. Тада велику корист имају околни профитни субјекти код којих посетиоци оставе више новца него у музеју. Примера ради, само током маја и јуна ове године гости Ваљева који су у град на Колубари дошли примарно да би посетили једну или више поставки Ваљевског музеја, у само једном од градских хотела остварили су око 3.000 ноћења, а само у једном од градских ресторана 4.000 оброка. Ове чињенице додатно указују на значај музејског менаџмента, као и на неопходност развоја свести код градских власти и локалних туристичких организација, о значају који музеји могу да имају за развој туризма.

Марија Ђорђевић