Вања, другови и нација

Вањи Удовичићу су ово треће олимпијске игре. Са претходних има сребро (Атина, 2004) и бронзу (Пекинг, 2008).

И сви мислимо да је у Лондону ред на – злато. Јер наши ватерполисти су, у то смо уверени, најбољи на свету.

Поготово сада када су нам они остали једина нада. Њихова титула је и наша. Ми кидамо живце док они играју, ми их саветујемо како да дају гол док гледамо њихову утакмицу на телевизији, ми ово, ми оно...

Вања Удовичић зна из искуства како се освајају медаље. Зато ова његова изјава заслужује да се запамти:

– Ово што се сада догађа није фер према екипи. Овде је 500 људи са Олимпијским комитетом Србије који нам говоре да смо први, да треба некога да осветимо. Нама сви говоре како смо три корака испред осталих. Бићу најсрећнији када они који су завршили оду за Београд. Нисам злонамеран, не мислим ништа лоше. Али, то стално тапшање по рамену смета, то у овом тренутку није нормално.

Капитен наше ватерполо репрезентације је ово рекао после четвртфинала с Аустралијом. Била је то утакмица у којој је наш тим већ био прежаљен (губио с 8:5), али је однекуд нашао снаге да меч заврши победоносно.

Лош почетак Вања Удовичић види као последицу нервозе натоварене на наше ватерполисте. Они су наши осветници, они треба да буду мелем за све наше ране, за свако од наших незадовољстава сопственим животом.

Таква је јавност. То, можда, и може да се разуме, јер смо ми физички, психолошки и ментално у сасвим другој равни. Али, ето, медвеђу услугу им чине и они који би требало да разумеју како им је – они који су с њима у олимпијском селу.

Вероватно они који их тапшу мисле да их тиме храбре, да им дају замајац. А у ствари их само додатно оптерећују намећући им улогу спасиоца националног поноса и самопоштовања.

Селектор Дејан Удовичић је после Олимпијских игара у Пекингу, када су репрезентацији рекли збогом прекаљени асови, толико веровао у оне који су остали и пристизали да је тврдио да ће баш у Лондону 2012. да освоје злато.

У спорту није добро да се ишта обећава, јер на коначни исход утиче много ствари, међу којима има и доста непредвидивих, али, рекли то или не, од наших ватерполиста се увек очекује прво место. И не треба ни једног секунда сумњати да су ти момци сами себи као циљ одредили злато. Па они га желе више него сви становници Србије заједно.

Четири године су мукотрпно радили да би то и остварили. Међутим, ни други нису седели скрштених руку. А олимпионик може да буде само један. Ко ће то бити зависи не само од спортског умећа него и од психолошког и менталног стања играча и екипе.

Међу онима који би да узимају паре на спортској кладионици уобичајено је да кажу, кад не погоде, да их је „продао” тај и тај, иако тај што их је „продао” не само што им ништа није обећавао, него их и не познаје, а из те „продаје” није ништа зарадио.

Тако се и ми, као нација, понашамо кад наши не постигну оно што смо ми пожелели. Онда лако оптужујемо да се нису борили, да нису хтели, да су нас обрукали...

Поновимо: нико од нас не жели више ту медаљу од тих спортиста.

Зато је сигурно да ће ватерполисти играти најбоље што умеју.

е него што су панично затражили и добили 80 милијарди евра за спас својих банака, закључује „Зидојче цајтунг”.