Агробанка – банкарска звезда падалица

Како је пропала Агробанка? Како се могло догодити да банка чија је тржишна вредност пре само пет година била чак 360 милиона евра на истом том тржишту пред урушавање, према цени акција, вреди свега седам милиона евра и да је приде направила губитак од чак 300 милиона евра?

Ко је крив за то? Пословодство или акционари, који нису контролисали рад управе, јер су били уљуљкани позитивним извештајима о пословању. Да ли је највећи кривац управо држава Србија, јер има највећи удео од 20 одсто капитала, а сви остали мање од пет одсто?

Превише питања, а премало одговора који се са сигурношћу могу понудити.

Управо ухапшеног Душан Антонић Клуб привредних новинара прогласио је за најбољег менаџера у 2006. години у области банкарства. Као његов грех, али и његових менаџера, наведено је да су давали кредите клијентима за које је било реално претпоставити да неће моћи да их врате и то без ваљаних средстава обезбеђења за саму банку. Ти ненаплативи кредити су, на крају, и дошли главе банци за читавих 300 милиона евра. Да ли је Антонић кредите давао пријатељима из користољубља или је то морао да чини из политичких разлога – неизвесно је. Показаће истрага.

Упућени кажу да се држава не може амнестирати и то по много основа. Један од њих је и то што је међународни кредит који је узела Београдска банка осамдесетих година прошлог века превалила на терет Агробанке.

Ипак, то не може бити разлог што се урушила једна од најбоље капитализованих домаћих банака. У време економског замајца привреде и акционарства 2006–2007. године ова банка била је веома добра удавача на тржишту. Тих година кроз неколико докапитализација прикупила је чак 130 милиона евра свежег капитала. Када се раширила прича да нека руска банка жели да купи баш Агробанку вредност акција је порасла на чак 50.000 динара.Зашто ти потенцијали нису искоришћени?

Ненад Гујаничић из Синтеза инвест групе каже да пример Агробанке одражава немоћ акционара да поставе кредибилну управу која би радила у њихову корист. У банци је власништво „расуто” и осим једног, и то државе, нема већих акционара. По њему, раздвојеност власништва од управе често доводи до великих проблема у функционисању акционарских друштава, а нарочито су изражени у земљама са слабо развијеним акционарством и лошим финансијским тржиштем.

– У англосаксонским земљама попут САД, који имају развијена финансијска тржишта и контролу, није никакав проблем да акционар са само 20 до 30 одсто удела преузме управљачку улогу и понаша се као већински власник. Тамо није ништа необично да, када падну цене акција, неко то види као шансу за зараду и то тако што купи акције на берзи и постави свој менаџмент за који претпоставља да ће повратити вредност акција. Код нас, међутим, ниједан страни инвеститор не би пристао на такав мањински удео у банци. Они траже најмање 70 одсто због наших специфичности, да не би био уцењен и слично – каже Гујаничић.

По њему главне узроке зашто акционари Агробанке нису успели да контролишу управу треба потражити у чињеници да је држава као акционар обично пасивна када је у питању заштита њених интереса. Такође, већи портфељни инвеститори су само делић инвестиција имали у Агробанци па су многи од њих „преспавали” сва дешавања.

УАгробанци је, иначе, последњих година, упркос позитивним финансијским извештајима, нешто „шкрипало”. То несумњиво доказује и то што су привремене мере биле уведене још 2007. године, а случај је затворен принудном управом у децембру прошле године.

------------------------------------------------------------------------------ 

Разрешење

Управни одбор разрешен је увођењем принудне управе 29. децембра 2011. године када су разрешени и чланови Извршног одбора Агробанке: Данило Шуковић, члан Савета Владе Србије за борбу против корупције, Рајко Латиновић, директор Имеса и то као председник, затим Александар Илић из „Србијашума”, декани Правног и Економског факултета Мирко Васиљевић и Марко Бацковић, као и Звонимир Мрђановић и Звонко Никезић.