Бацач копља из тркачког племена

Лондон – У Кенији сви трче, али не могу сви да учествују на олимпијским играма. Стручњаци тврде да су изборне трке за састав кенијске репрезентације за велика такмичења на средњим и дугим пругама често квалитетније и брже од оних које их чекају на олимпијским играма и светским шампионатима и да је теже бити шампион Кеније него светски првак или олимпијски победник.

Због тога 23. годишњи Џулијус Јего не трчи. Истина окушао се и као крос тркач и спринтер у раној младости, али му трчање није ишло од руке иако је Нанди, члан племена које припада етничкој групи Каленџин, и којег називају „тркачким племеном”, јер је дало много великих тркачких асова.

У кенијској атлетској екипи на Играма у Лондону има 44 члана – 43 тркача и Џулијуса Јега, а он је – је бацач копља!

Истина, копље је традиционално оружје у Кенији, али више би, рецимо, одговарало стаситом Дејвиду Рудиши, светском рекордеру на 800 метара, члану Масаи племена познатог по високим и снажним мушкарцима, одличним ратницима, а „тркачима“ из племена Нанди.

– Покушао сам са трчањем али нисам стигао далеко јер у Кенији у трчању је јака конкуренција. Играо сам и фудбал, али ни он ми није ишао најбоље, а копље сам први пут бацио у школи пошто сам на телевизији гледао такмичење копљаша на Олимпијским играма у Атини. Нажалост, идуће године то једино школско копље се сломило и нисам могао да тренирам док наставник географије није купио ново и поклонио школи. Годину дана касније постигао сам јуниорски рекорд Кеније даљином од 71 метра и схватио да сам талентован за ту дисциплину. Убрзо сам се потпуно посветио тренинзима – говорио је Јего уз разоружавајући осмех на сусрету са новинарима.

И, будући да у Кенији постоји безброј тренера за тркачке дисциплине и ни један за бацачке, Јего је био „сам свој мајстор“ тренирао је по програмима које је сам правио – гледајући на „ју тјубу“ како копље бацају највећи светски асови. Из тих дана остао му је надимак „мистер ју тјуб“, али Јего је знао да гледа и да виђено угради у своју технику и своје тренинге.

Једном је написао да му је „тренер“ Андреас Торкилдсен, Норвежанин који је освојио титуле олимпијског шампиона у Атини 2004. и Пекингу 2008. иако овај тада није ни чуо за неког тамо кенијског бацача копља, али Јего није лагао:

– Андреас Торкилдсен је моја инспирација. Уживао сам гледајући снимке његових такмичења. Сваки пут кад бих видео његово копље у ваздуху сјајно сам се осећао, а први пут због свог хица осећао сам се такао када сам у Тиндарету, у којем живим, постао јуниорски првак Кеније – каже Јего који је учио бацачку технику гледајући Торкилдсена.

Са својим идолом одмерио је снаге пре два дана на Олимпијском стадиону у Лондону, а учиниће то и данас у финалу.

Кенијски бацач копља, веровали у Кенији или не, постао је финалиста олимпијских игара – хицем од 81,81 метар, поправио свој државни рекорд (81,12 м) који је постигао у предвечерје Олимпијских игара у Лондону.

Јего је са десетим резултатом квалификација постао први кенијски атлетичар који ће се такмичити у финалу на олимпијским играма а да није тркач. Уз то, иза Јега, остала су многа велика имена ове дисциплине и атлетике уопште – актуелни светски шампион Немац Матијас де Цордо, затим Литванац Вадим Василевскис који има други најбољи резултат сезоне у свету и који је био олимпијски вицешампион још пре осам година, уопште се нису пласирали у финале, а Јего је био успешнији од укупно 34 копљаша...

– Мото Игара „инсипирисана генерација“ као да је одавно био исписан у мојим мислима. Све инспирише нада. Можда ће сада неки дечак у Кенији да се посвети техничким дисциплинама, можда баш бацању копља. То је заиста сјајан осећај. Он може да успе, ми можемо да успемо – рекао је Јего и најавио да жели у финалу да још једном поправи кенијски рекорд.

Јего више није тек „неки момак“, већ бацач копља, али за то – каже – нису биле довољне две титуле првака Африке (2010. са 74,51 и 2012. са 76,68 м) ни титула победника Афричких игара 2011. са 78,34 метра:

– У Финској су ми рекли да је „бацач копља“ онај ко пребаци границу од 80 метара, а да је док то не учини само „неки момак“. Ја сам летос пребацио ту границу и неизмерно сам срећан.

За то заслужан је и последњи фински олимпијски шампион у бацању копља Тапио Корјус (Сеул 1988) који је учио прошле године Јега, док је боравио у ИААФ тренинг центру у Куртанеу у Финској. Ипак, кенијски бацач копља не може да рачуна да би у финалу могао и да дође до прве медаље за кенијску атлетику у бацачкој дисциплини, јер за то потребно је напредује бар још, метер – два, пошто од 1964. нико на олимпијским играма није освојио одличје хицем краћим од 63 метра. Међутим, Јего је још довољно млад и пред њим су бар још два олимпијска циклуса, а да је тврдоглаво упоран већ сведочи његов пласман у данашње олимпијско финале.

Живко Баљкас

-----------------------------------------------------------

Може и без теретане...

Лондон – Џулијус Јего је полицијски службеник, тачније речено стипендиста министарства полиције у којој га чека посао кад заврши каријеру, и само захваљујући томе успева да се бави бацањем копља. Трчањем може да се бави свако јер трчати се може и босоног, док је за бацање копља потребна и „справа“ која кошта око 850 евра што је за кенијске услове право богатство.

Јего у домовини има само два места (стадиона) на којима може да тренира, о правој теретани или замени и даље може само да сања, па ипак је у априлу успео да са 79,95 метара испуни Б олимпијску норму. Прошлог месеца у Финској је са 81,12 м први пут пребацио 80 метара, а у квалификацијама на олимпијским играма са 81,81 показао да може још да напредује...