Bacač koplja iz trkačkog plemena

London – U Keniji svi trče, ali ne mogu svi da učestvuju na olimpijskim igrama. Stručnjaci tvrde da su izborne trke za sastav kenijske reprezentacije za velika takmičenja na srednjim i dugim prugama često kvalitetnije i brže od onih koje ih čekaju na olimpijskim igrama i svetskim šampionatima i da je teže biti šampion Kenije nego svetski prvak ili olimpijski pobednik.

Zbog toga 23. godišnji Džulijus Jego ne trči. Istina okušao se i kao kros trkač i sprinter u ranoj mladosti, ali mu trčanje nije išlo od ruke iako je Nandi, član plemena koje pripada etničkoj grupi Kalendžin, i kojeg nazivaju „trkačkim plemenom”, jer je dalo mnogo velikih trkačkih asova.

U kenijskoj atletskoj ekipi na Igrama u Londonu ima 44 člana – 43 trkača i Džulijusa Jega, a on je – je bacač koplja!

Istina, koplje je tradicionalno oružje u Keniji, ali više bi, recimo, odgovaralo stasitom Dejvidu Rudiši, svetskom rekorderu na 800 metara, članu Masai plemena poznatog po visokim i snažnim muškarcima, odličnim ratnicima, a „trkačima“ iz plemena Nandi.

– Pokušao sam sa trčanjem ali nisam stigao daleko jer u Keniji u trčanju je jaka konkurencija. Igrao sam i fudbal, ali ni on mi nije išao najbolje, a koplje sam prvi put bacio u školi pošto sam na televiziji gledao takmičenje kopljaša na Olimpijskim igrama u Atini. Nažalost, iduće godine to jedino školsko koplje se slomilo i nisam mogao da treniram dok nastavnik geografije nije kupio novo i poklonio školi. Godinu dana kasnije postigao sam juniorski rekord Kenije daljinom od 71 metra i shvatio da sam talentovan za tu disciplinu. Ubrzo sam se potpuno posvetio treninzima – govorio je Jego uz razoružavajući osmeh na susretu sa novinarima.

I, budući da u Keniji postoji bezbroj trenera za trkačke discipline i ni jedan za bacačke, Jego je bio „sam svoj majstor“ trenirao je po programima koje je sam pravio – gledajući na „ju tjubu“ kako koplje bacaju najveći svetski asovi. Iz tih dana ostao mu je nadimak „mister ju tjub“, ali Jego je znao da gleda i da viđeno ugradi u svoju tehniku i svoje treninge.

Jednom je napisao da mu je „trener“ Andreas Torkildsen, Norvežanin koji je osvojio titule olimpijskog šampiona u Atini 2004. i Pekingu 2008. iako ovaj tada nije ni čuo za nekog tamo kenijskog bacača koplja, ali Jego nije lagao:

– Andreas Torkildsen je moja inspiracija. Uživao sam gledajući snimke njegovih takmičenja. Svaki put kad bih video njegovo koplje u vazduhu sjajno sam se osećao, a prvi put zbog svog hica osećao sam se takao kada sam u Tindaretu, u kojem živim, postao juniorski prvak Kenije – kaže Jego koji je učio bacačku tehniku gledajući Torkildsena.

Sa svojim idolom odmerio je snage pre dva dana na Olimpijskom stadionu u Londonu, a učiniće to i danas u finalu.

Kenijski bacač koplja, verovali u Keniji ili ne, postao je finalista olimpijskih igara – hicem od 81,81 metar, popravio svoj državni rekord (81,12 m) koji je postigao u predvečerje Olimpijskih igara u Londonu.

Jego je sa desetim rezultatom kvalifikacija postao prvi kenijski atletičar koji će se takmičiti u finalu na olimpijskim igrama a da nije trkač. Uz to, iza Jega, ostala su mnoga velika imena ove discipline i atletike uopšte – aktuelni svetski šampion Nemac Matijas de Cordo, zatim Litvanac Vadim Vasilevskis koji ima drugi najbolji rezultat sezone u svetu i koji je bio olimpijski vicešampion još pre osam godina, uopšte se nisu plasirali u finale, a Jego je bio uspešniji od ukupno 34 kopljaša...

– Moto Igara „insipirisana generacija“ kao da je odavno bio ispisan u mojim mislima. Sve inspiriše nada. Možda će sada neki dečak u Keniji da se posveti tehničkim disciplinama, možda baš bacanju koplja. To je zaista sjajan osećaj. On može da uspe, mi možemo da uspemo – rekao je Jego i najavio da želi u finalu da još jednom popravi kenijski rekord.

Jego više nije tek „neki momak“, već bacač koplja, ali za to – kaže – nisu bile dovoljne dve titule prvaka Afrike (2010. sa 74,51 i 2012. sa 76,68 m) ni titula pobednika Afričkih igara 2011. sa 78,34 metra:

– U Finskoj su mi rekli da je „bacač koplja“ onaj ko prebaci granicu od 80 metara, a da je dok to ne učini samo „neki momak“. Ja sam letos prebacio tu granicu i neizmerno sam srećan.

Za to zaslužan je i poslednji finski olimpijski šampion u bacanju koplja Tapio Korjus (Seul 1988) koji je učio prošle godine Jega, dok je boravio u IAAF trening centru u Kurtaneu u Finskoj. Ipak, kenijski bacač koplja ne može da računa da bi u finalu mogao i da dođe do prve medalje za kenijsku atletiku u bacačkoj disciplini, jer za to potrebno je napreduje bar još, meter – dva, pošto od 1964. niko na olimpijskim igrama nije osvojio odličje hicem kraćim od 63 metra. Međutim, Jego je još dovoljno mlad i pred njim su bar još dva olimpijska ciklusa, a da je tvrdoglavo uporan već svedoči njegov plasman u današnje olimpijsko finale.

Živko Baljkas

-----------------------------------------------------------

Može i bez teretane...

London – Džulijus Jego je policijski službenik, tačnije rečeno stipendista ministarstva policije u kojoj ga čeka posao kad završi karijeru, i samo zahvaljujući tome uspeva da se bavi bacanjem koplja. Trčanjem može da se bavi svako jer trčati se može i bosonog, dok je za bacanje koplja potrebna i „sprava“ koja košta oko 850 evra što je za kenijske uslove pravo bogatstvo.

Jego u domovini ima samo dva mesta (stadiona) na kojima može da trenira, o pravoj teretani ili zameni i dalje može samo da sanja, pa ipak je u aprilu uspeo da sa 79,95 metara ispuni B olimpijsku normu. Prošlog meseca u Finskoj je sa 81,12 m prvi put prebacio 80 metara, a u kvalifikacijama na olimpijskim igrama sa 81,81 pokazao da može još da napreduje...