Упознала сам суд и са ове адвокатске стране

И као човек и као правник, реформом правосуђа сам веома разочарана. Последице су несагледиве јер због превеликог стреса неки од неизабраних судија из Ниша тешкосу оболели, а било је и самоубистава. О нама су током ових поступака одлучивали исти људи, тако да је наша борба изгледала као донкихотовска с ветрењачама.

У судству сам пуне 23 године, прво као приправник и стручни сарадник, затим као судија. У акцији реизбора нисам изабрана на функцију судије, али ни враћена на место стручног сарадника. Тако сам изгубила не само функцију него и радно место. О томе се није ни расправљало. Од мене је само тражено да потпишем споразумни раскид радног односа да бих ,,добила радну књижицу”. Нормално, на тако нешто нисам пристала. У више правосудне инстанце изабране су неки од судија који то својим радом и стручношћу нису заслужили. А у основним судовима су задржани неки од судија с најбољим резултатима. Систем је тако окренут наопако: мање стручни су почели да контролишу рад стручнијих, што представља велику опасност за рад судова. Јер и стручне судије ће под утицајем нестручних постати нестручне.

Ја сам одмах, будући да нисам изабрана, а није ми понуђено ни радно место стручног сарадника, 9. фебруара 2010. отишла у адвокатуру где сам се суочила са, у принципу, сасвим другачијим послом од судијског. Зато сам морала интензивно да радим на себи. Тај период је био веома мучан, испуњен горчином због неистина и омаловажавања, али и борбом за обезбеђивање основних средстава за егзистенцију. У међувремену сам се суочила с адвокатуром као веома сложеним и одговорним послом, а у овим кризним временима и финансијски не тако исплативим. Поготово ако се има у виду одредба закона о парничком поступку према којој се рочиште може одложити само због спречености судије, док оправдани разлози за одсуство адвоката нису узети у обзир. Зато адвокат мора да се сналази и кад је болестан и кад долази до ,,преклапања” рочишта. Још је теже када судија због неког компликованог рочишта касни, па адвокат не може да стигне до друге суднице, а немогуће је да у том интервалу нађе замену. А при том има у виду да је избор личности адвоката законско право странке. Не такмичим се ни са ким, али морам да кажем да сам поносна и на свој адвокатски рад, јер имала сам успеха у сто одсто предмета, не прихватајући оне за које сам знала, после оволико искуства као судија, да странка нема основа за позитивну одлуку.

Али наставила сам адвокатски посао и веровала у успех наше борбе чији је највећи део терета поднела председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић која се предано посветила тражењу правде. Част и достојанство судијске професије се брани управо тако, без страха, изношењем аргумената и тражењем нових модалитета за што успешније правосуђе.

Одлукама о избору, у Нишу није изабрана већина судија, па су њихова места попуниле колеге из других градова. У ствари, најчешће су то колегинице које путују сваког дана на посао, одвојене од породице.

Не знам да ли ћу опет радити као судија, али заиста верујем да ће правосуђе стати на ноге и вратити поверење у правду и судске институције. Често сам доживљавала да ми људи на улици кажу: „Е, када су вама судијама то учинили, шта да очекујемо ми обични грађани”. Међутим, правда мора бити једнака за све и на исти начин доступна свима.

У свему, највећа ми је сатисфакција недавна одлука Уставног суда и загрљаји и честитања судија и из старог и из новог састава. Добила сам ту одлуку и сад очекујем да ме Високи савет судства врати на посао. Мада се ломим и размишљам куда и шта даље јер и у адвокатски посао сам већ много уложила, а с друге стране морам да верујем да до оваких грешака никада више неће доћи, и да ће правосуђе вратити наду грађанима у правично суђење.

На крају бих навела оно што је казао Борислав Пекић: Човек и ако пада мора махати рукама, увек постоји могућност да ће пре коначног пада научити да лети.

*Адвокат из Ниша