Поетско реалистички

"Дисхармонија" Сање Домазет је фрагментарни драмски текст који представља последњу ноћ у животу Владислава Петковића Диса; песник је проводи на броду за Крф. Комад третира питања Дисових опсесија, љубави, поетског односа према животу, у чему готово да уопште није аутентичан зато што се задржава само на површини проблема које поставља, дакле на њиховој илустрацији, употреби стереотипних, често и патетичних решења.

Текст, такође, одликује и одсуство озбиљности у постављању ликова. Они нису довољно прецизни, ни опипљиви, готово да немају идентитете, због чега често делују само као медијатори псуедопоетичних мисли, а не као конкретне особе. Због ове драстичне анемичности ликова, ни радња не може да постигне озбиљнији драмски развој. Наравно, одсуство битних драмских момената и маркантности ликова не мора а приори да буде недостатак текста, али у оквирима поетско реалистичке биографске драме, што овај текст у начелу јесте, то дефинитивно јесте проблем.

Редитељ Небојша Брадић текст Сање Домазет и представља поетско реалистички, при чему повремена стилизација и тамни, макабрични тонови који доминирају сценом пригушују патетику коју текст носи. Драган Петровић игра Диса као збуњеног, дезоријентисаног песника, боема растрзаног између љубави према више жена, идеала, обавеза према породици. Ђурђија Цветић, Сандра Бугарски и Соња Живановић играју проститутке, раскалашне и декадентне, које употпуњују слику једног очајничког хедонизма. Ту су и ликови војника који са њима бучно покушавају да зароне у последње тренутке радости.

Данијел Сич игра строгог, готово безличног, повремено циничног капетана брода, а Зорана Бећић ствара лик Марије, друге Дисове супруге, лудачки, нестварно и занесено заљубљене у њега. Иван Томић и Марко Живић играју ликове Петра и Михајла, двојицу мутних завереника. Сцене у којима они наступају, уводна и финална, Брадић је решио врло условно, што значајно подстиче аналитички однос публике, и гради једну напетију, трилерску ситуацију (у тексту, они играју шах док планирају заверу, док на сцени непомично стоје, али говоре о својим потезима, као да и физички играју шах). Сви глумци врло посвећено и коректно представљају ове ликове, али је проблем у томе што не постоји релевантнији садржај који би озбиљније подржао њихову игру и дао јој битнији смисао. Имајући у виду дефинисане слабости текста, представа која не претендује да надгради његова значења не може имати превисоке домете.