Мала земља, велика дела

Спорт је једина област у којој „политичка коректност” допушта изливе националних осећања, а олимпијске игре су богомдане да свако види где је. На једном месту се такмиче спортисти из целог света и готово у свим спортским гранама.

Мада је, изузев фудбала, олимпијски турнир практично исто што и светско првенство у било ком спорту, олимпијска медаља има неупоредиво већи значај зато што се на крају подвуче црта и државе поређају по успешности. Тај редослед је незваничан, али сама чињеница да није наметнуг показује колико је јака жеља да се упоредимо с другима.

По медаљу више

То је и прилика да се на основу тога и оцени учинак олимпијске екипе. За нас је, некако, најприродније да видимо где смо у односу на некадашње југословенске републике.

Док се остале републике самостално такмиче на олимпијским играма још од 1992. Србија је од распада Југославије тек други пут на олимпијским играма, пошто је закључно с Атином 2004. имала заједничку екипу с Црном Гором.

Зато је овде дата и табела са 10 најбољих нација на последње три олимпијске игре с учинком бивших југословенских република, пошто ми можемо да повучемо паралелу и са тим да ли постижемо више кад смо сами или је било берићетније у државној заједници с Црном Гором.

Бројчано гледано Србија напредује. У Атини је СЦГ освојила само две медаље, у Пекингу је самостална Србија имала три, а, ево, из Лондона се вратила с четири.

Међутим, на те три последње олимпијске игре ниједном нисмо били најбољи у односу на некадашње југословенске републике. У Атини је Хрватска била испреда нас, у Пекингу је Словенија била и испред ње и испред нас, а у Лондону је поново Хрватска успешнија, док ми и Словенија имамо потпуно исти учинак.

Из графикона се види који спортови су нам јача страна. Словенци, на пример, нису имали никакве вајде од екипних спортова, али су били јаки у појединачним у којима су била сила и у Југославији: атлетика, веслање, стрељаштво, џудо, па и пливање. Као приморска земља не изненађује што имају медаље и у једрењу.

Кошарка је и Хрватима и нама некада била узданица, а сада је то, као и раније, само ватерполо. Притом смо ми, у доба СЦГ, достигли зенит у одбојци. Хрватима је рукомет златан спорт. То не чуди, јер је он у Југославији баш отуда и почео да се шири. Прву медаљу Црној Гори су донеле рукометашице. Заслуге за то припадају и неким нашим рукометашицама, које су узеле црногорско држављанство. Сличних примера има и у ватерполу на обе стране, мада се Црној Гори до сада није посрећило да њени ватерполисти освоје медаљу. Оба пута је у мечу за бронзу изгубила од Србије. Хрватска је у дизању тегова, а Македонија у рвању су дошле до медаља захваљујући томе што су примамиле странце.

Остале медаље су у појединачним спортовима, где је пресудан спортски фанатизам. Изузев тениса то чак нису ни спортови којима се исплати бавити се. Али, до врхунских резултата се у сваком случају долази занесењачком посвећеношћу самог спортисте, његовог тренера, родитеља и неког ко из овог или оног разлога то и новчано припомогне.

Пара нигде довољно

Ми знамо какве финансијске проблеме има наш спорт и сви вапаји почињу од тога да држава не даје довољно. Међутим, ево шта је на дочеку хрватским освајачима медаља рекао Ратко Рудић, селектор олимпијских шампиона у ватерполу:

– Од свих комшија у региону добијамо најмање новца, а имамо само велики ентузијазама и најбоље резултате. Бојим се да ни то неће трајати заувек, а кад нам влада реши ситуацију с наградама ми ћемо то знати да ценимо, јер уз боље услове неминовно долазе и бољи резултати.

Као да говори неко о спорту у Србији. На све државе бивше Југославије може да се односи и ова изјава хрватског ватерполисте Самира Барача:

– Мала смо земља за велике ствари.

Мало неспретно речено на тргу у центру Загреба, али је смисао вероватно да земља јесте мала, али може да постиже велика дела, као што су то урадили ватерполисти.

Као што је познато наши спортисти за медаље на олимпијским играма, светским првенствима и европским шампионатима добијају такозване националне пензије, а хрватски ће добити награде за лондонске медаље.

Златна олимпијска медаља у појединачном спорту доноси у Хрватској 104.000 куна (једна евро је око седам и по куна), а у екипном сваком играчу по 85.000, сребро сваком веслачу четверца по 46.000, колико и бронза појединачно, а рукометашима по 36.000.

Иван Цветковић