Све мање димничара

Уколико је тачно веровање да димничари доносе срећу, онда је Србија све несрећнија држава, јер је ова професија у одумирању. Гасификација Војводине и Београда, као и мале плате, главни су разлози зашто се млади окрећу другим, профитабилнијим професијама.

Осим немотивисаности младих за овај занат, проблеми с којим се димничарска предузећа у Србији свакодневно суочавају јесу непостојање законске регулативе, јасних дефиниција димничарских услуга и недовољно обучених људи, закључак је јучерашње друге седнице Групације која пружа димничарске услуге, одржане у Привредној комори Србије.

Жељко Димић, председник Групације за пружање димничарских услуга, нагласио је да грађани не поштују законе и локалне прописе.

– Уредба у Београду прописује да свака зграда мора да има димњак, али то одавно нико не поштује. Димничари имају превентивну улогу да не би дошло до пожара и зато сарадња са ватрогасцима и полицијом мора да буде боља. Своју законску обавезу одржавања димњака редовно обављамо. Проблем је и што смо раније чистили оџаке неколико пута годишње, а сада радимо када нас позову грађани – истакао је Димић.

На јучерашњој седници расправљало се да ли димничари морају да знају од каквог је материјала направљен димњак, или само морају да га очисте. Силва Дерча, представница "Шидела", нагласила је да би димничари морали да знају од чега је направљен димњак да би квалитетније могли да уреде свој посао. С њеним мишљењем нису се слагали директори или представници већине домаћих димничарских фирми, који су наглашавали да димничари морају да воде рачуна о томе да могу да очисте све димњаке.

Михаел Вердербер, представник из Европске уније, надлежан за димничарство, нагласио је да су проблеми које имају димничарске компаније у Србији слични у суседним државама.