Деведесете

Двадесет година. Било је потребно двадесет година да Боро Стјепановић, глумац, проговори о времену које нам је свима променило животе, о времену о коме упорно ћутимо. Нажалост усамљен глас у општем муку. Све губитке, сва разочарања, све патње и сва понижења сажели смо у једну реч – деведесете. Потресао ме је и узбудио разговор за недељник ,,Време” у коме је Боро Стјепановић „деведесете” разложио на конкретне слике, догађаје који су му као и свима нама одредили судбину и учинили да, такви какви смо постали, данас живимо како живимо.

Има неке ироније у чињеници да је Боро описан као „вечити епизодиста”, неко ко није „главни”, неко из другог реда, неко чија судбина није у центру пажње неко ко мало утиче али интензивно „трпи радњу”. Сви ми и овде у Србији, и у Босни, и Хрватској, и на Косову били смо, као и он, не публика него учесници, ако не нешто више оно „само” епизодисти у најстрашнијем догађају у Европи у другој половини 20. века.

О том времену се заправо мало или врло сведено говори. Све је подељено на „наше” и оне друге, изговарају се само кључне речи: ратови, злочини, разарање, инфлација... Никада није било праве, суштинске расправе о „малим стварима” које смо сви проживели.

Какав је рецимо утицај деведесетих на распад породице, на распад моралног система, на распад школског система, на насиље, на белу кугу... Ко уопште размишља о судбини некадашњих Југословена после распада Југославије – ко су и где су? Како и зашто су остајали ту где су данас, како се и зашто тако изјашњавају на попису? Ко се код нас бави не „учесницима ратова” него ратним ветеранима међу којима има од дубоко траумираних присилних „добровољаца” до неких који су дошли на Пале да се боре и на чијој глави је Боро први пут видео црвену беретку. „Ратовао сам у Хрватској, у Вуковару” брбљао је један од њих. „Ево, сада у Босни, у Сарајеву... али веруј, једва чекам да пукне на Косову па да се Шиптарима нај… мајке...”

Боро је једноставним примерима показао да су људи бирали стране и начине како ће учествовати у „деведесетим”. Ово је посебно важно када су у питању образовани људи, интелектуалци, они који су и читали и тумачили и Шекспира; једно су изабрали шекспиролог Кољевић и редитељ Кустурица, а сасвим друго Боро Стјепановић. Као што је изабрао да по наређењу „не пребацује преко Миљацке”, већ да циља и пуца у фабрички димњак а не „у неки прозор иза кога се, као и ми прије сат два, слуђена и престрашена, крила нека сарајевска породица”. Борин брат је изабрао да остане у Сарајеву и погинуо је од једне од граната којима је Сарајево засипано са српских положаја. „Јесте брате, био сам тамо, видео сам како сте гађали и убијали!” „Верујем ти”, рекао ми је једном мој професор на Академији Бата-душа Михајловић,„али то не смем себи да признам.” „А мајка није веровала. Бранила се до смрти...” Бирали смо и шта ћемо о томе што се догађа знати или боље речено многи су веровали да ће остати невини ако одбију да виде и поверују у оно што се догађало. Тај алиби наравно не важи за оне који су свесно прикривали истину и лажима подстицали ,,епизодисте” да се активно укључе у ратове.

Памтим како је деведесетих једна девојка одлучно тврдила да није тачно да се Сарајево гранатира јер је на државној ТВ видела како сарајевским улицама шетају дотеране девојке а то „не бива кад је рат”. У време бомбардовања Београда јавила се и рекла: „Можда је ипак Сарајево било гранатирано. Управо сам ухватила себе како се шминкам и спремам да изађем у град...”

Памтим и како је у време лова на избеглице и њихове присилне мобилизације и слања на фронтове у Босни и Хрватској у Центар за антиратну акцију дошао средовечни човек, не блед него прозиран. „Помозите. Покупили су ми сина са улице. Шетали смо и стао је аутобус у кога су га угурали. Покушао сам и ја да уђем. Рекао сам: Пустите њега, водите мене! Ногом су ме избацили.” Страшно је што у том контексту хумано звучи одлука једног од „главних” на молбу да се дозволи повратак у Србију: „Ево шта ћемо”, рекао је коначно, „сина ћемо ти пустити, нека иде; али ти, ти ћеш остати!”

Сви ми, па и Боро данас живимо са оним што смо проживели и преживели. Боро без брата, неко без сина, мајке, ћерке или целе породице, без пријатеља, без куће, без земље у којој се родио. Све што тада нисмо разумели у људској природи плаши нас и данас. Оправдан је страх у свакоме од нас који се пробуди када препознамо да неке речи, неки догађаји, неки људи исувише подсећају на почетак „деведесетих”. Ја Бори Стјепановићу верујем као глумцу и као човеку. Верујем му да је избор будућности одговорност свих нас и збир избора свакога од нас.