Шангајска сенка

То што смо први пут ушли на Шангајску листу најбољих универзитета света јесте велика ствар за нашу земљу и наше образовање, колико год проблема имали. Имају их и други. Оно по чему се разликујемо од осталих земаља на овој престижној листи јесте масовно изражавање незадовољства (!?) том чињеницом, пре свега од стране научника запослених на институтима.

У својим огорченим коментарима они наводе да смо на листу ушли на превару, пре свега захваљујући чињеници да су запослени на факултетима нерадници, па су их својим радовима покривали запослени на институтима, којима је била смањена плата уколико нису написали да припадају, на пример, и „Винчи” и УБ.

Оно што се заборавља јесте чињеница да институти јесу део Универзитета. И као такви, зар није логично да је ово и њихов успех, разлог више да буду поносни, уместо да се по старом српском обичају поново делимо на наше и њихове?

Наравно, остају чињенице:

– да су плате на већини факултета и института мале и да недостаје опрема,

– да нам наставни планови и уџбеници још нису „проветрени” на прави начин,

– да су студенти оптерећенији него колеге у региону,

– да неко ко научи стотине књига по завршетку факултета не може да се снађе када уђе у канцеларију,

– да млади и даље напуштају земљу.

Нико не спори да се за наше образовање и науку издваја веома мало и да су у подели буџетског колача увек на зачељу, нити да се готово све паре које просвета добија издвајају за плате.

Међутим, чињенице су:

– да нема међународног такмичења у знању и спорту са којег се последњих година наши ђаци и студенти нису вратили са медаљама и наградама,

– да се за наше младе научнике отимају друге државе,

– да је наша наука оцењена као звезда у успону,

– да поправљамо позиције на свим светским листама које мере квалитет наших високошколских институција.

Нико не каже да је у нашем образовању све идеално. Али то не значи да се не треба радовати свакој медаљи са факултета организационих наука, архитектуре, грађевине, права… да се не треба радовати када добијемо организацију Европског универзитетског дебатног првенства, да се не треба поносити што су наши најбољи научници део сталне екипе ЦЕРН-а, да не треба на насловним странама објављивати када наши млади таленти буди први у свету или у Европи.

Салва сличних негативних, и за мене лично, несхватљивих коментара била је и после успеха Теодора фон Бурга или, да мало скренемо с теме, приликом избора Вука Јеремића на место председавајућег Генералне скупштине УН.

Чувени стих из Балашевићеве песме каже – само се лепо може ружити. Улазак на најпрестижнију листу светских универзитета јесте наше олимпијско злато, јесте на понос Београду и целој Србији, јесте на понос свим студентима, наставницима, истраживачима, свим запосленима, садашњим и бившим. Колико год га неки ружили, ово је ипак оно лепо које се Србији све чешће дешава, барем у науци и спорту.