Не удварам се публици

Крагујевац – У биоскопу „Синеплекс” у шопинг молу „Плаза” прексиноћ је претпремијерно приказан филм „Кад сване дан” редитеља Горана Паскаљевића, о професору музике који у позним годинама сазнаје да су његови биолошки родитељи били Јевреји, страдалници у логору Старо сајмиште у Београду. У сали са три стотине гледалаца, стојећим овацијама поздрављени су легенда југословенског глумишта Мустафа Надаревић, Олга Одановић, Небојша Глоговац, Зафир Хаџиманов, Филип Давид, и продуцентиња Јелица Росандић.

Косценариста Филип Давид испричао је за наш лист да има много јеврејске деце која су за време Другог светског рата изгубила родитеље, а остала жива захваљујући томе што су их прихватиле српске породице, одгајале их као своју децу, и често им нису ни говориле ко су им били прави родитељи.

„Старо сајмиште налази се у центру Београда, а мало људи зна да је ту био Јуден лагер Землин, један од најстрашнијих нацистичких логора у овом делу Балкана, где је стадало више од 5.000 жена, деце и стараца, углавном јеврејске, али и ромске националности”, истиче Давид и додаје да је у том логору први пут опробано гушење жртава гасом, тзв. душегупка која је касније примењивана и у Аушвицу. Камион пун људи ишао је центром Београда ка Јајинцима, пуштан је гас а жртве су бацали у већ припремљене јаме” , каже писац.

„После логора Сајмиште, који је постојао од децембра 1941. до марта 1942, место је постало пролазни логор, где су жртве из Југославије отпремане широм Европе. Власти овде обећавају меморијални центар”, каже Давид и открива да роман који управо пише захвата исту ту тему.

Редитељ Паскаљевић објашњава да са Давидом сарађује од свог првог филма „Легенда о лапоту”, и каже да су и раније желели да раде филм „Ловац у мрачној шуми”, о фолксдојчерској банатској породици, али остали су без средстава, да би сада наставили сарадњу.

„Намерно сам оставио дуге кадрове да бих пустио простор глумцима да им верујете до краја. Да живе у кадру, а не да глуме, што је за редитеље ризично јер могу да изгубе ритам. Опомињали су ме да направим рез, али доста сам већ резао у филмовима, и хтео сам спор и крајње једноставан, филм-есеј. Коме се то не допада, може да изађе из сале, немам потребу да се удварам публици”, тврди Паскаљевић.

Он подсећа да се овом темом редитељи нису бавили и да су га многи питали зашто није прво снимио филм о нашим жртвама у Јасеновцу.

„Као уметник морам да се бавим злом на нашем простору. Недићева полиција је послала седам хиљада људи у Топовске шупе и да није било његове сарадње са колаборационистима логор Сајмиште не би био пун. Када то кажете, хватају вас за гушу јер сви желе да буду слепи пред злочинима које су неки Срби некад направили. Ако немате однос према својим злочинима, не можете очекивати да се признају ни ваше жртве. Моја дужност је да говорим о злу у свом народу”, сматра Паскаљевић.

Како додаје, о овој теми не зна се готово ништа. Каже да је, пред сведоцима, зауставио десет људи и питао их шта знају о Сајмишту. Двоје је знало да је „био неки логор”, остали „појма немају”.

„Заборав је наша највећа бољка. На Сајмишту где су страдали људи који су се изјашњавали као Срби Мојсијеве вере, сада живе Роми и избеглице. Зида се и џамија, `на дивље`. Не може човек свега да се сећа, али немате право да не осудите злочине који су у ваше име изведени. То је једино место холокауста у Европи, каже историчар Кристофер Браунунг, које нема обележје. Предраг Ејдус у филму прича аутентичну причу о својој баби и деди, који су се као Јевреји крили код академика Павла Савића, неко их је потказао и одвели су их у логор. Од 30.000 Јевреја, у Београду их је данас три хиљаде, подсећа редитељ.

На крају разговора са филмском екипом присећамо се натписа на Аушвицу који опомиње да народ који заборави своју историју, заслужује да је поново проживи.

----------------------------------------------

У људе се увукла безосећајност

"Требаће нам доста времена да се освестимо. Злочини се понављају, успомене ништа не значе, и сваки пут мораш добити ударац у главу да те заболи. Колико год да детету кажеш пец, док не дотакне пламен, оно не верује.", каже за наш лист Мустафа Надаревић. "У филму се види и надолазећи фашизам, али не бих о нашем чемеру јер на мене онда седне нека туга. Превише имамо народа заосталог. Премало свести. Видим да људима сметају деца што се играју и вриште. Наш живчани систем је слаб, све нам смета. Све се више чује: да ми је да "одапне" стари па да продамо коначно тај стан. У људе се увукла нека безосећајност. Праг толеранције је низак и свако може да ескплодира. Ја се чувам, читам и играм голф. Меша је у "Тврђави" написао: да је држава паметна дала би раји удицу у руке, и не би било нереда, јер вода смирује", каже глумац додајући да кроз призму мале ироније пише аутобиографију.