Нека ме победе филмом

Нови филм „Кад сване дан” Горана Паскаљевића, који је Стручни одбор АФУН убедљивим бројем гласова (8:3:2) одабрао за нашег кандидата за награду Америчке филмске академије, „Оскар”, изазвао је коментаре и реаговања филског редитеља Срђана Драгојевића и филмског критичара Милана Влајчића. Био је то повод да Горана Паскаљевића замолимо за коментар и разговор.

– Дигла се цела халабука за коју ја нисам крив, нити сам тако нешто желео– каже Паскаљевић. –Ја насиље те врсте и те увреде не могу да прихватим и зато сам, први пут у животу, са оволико година рада на филму, одлучио да идем на суд и тражим задовољење, јер мислим да таквом злу треба једном стати на пут. Тужићу и Срђана Драгојевића и Милана Влајчића, некадашњег филмског критичара вашег листа. Јер, оно што је он изјавио, и то у време доношења одлуке Стручног одбора, непојмљиво је! А то значи да је давао изјаве против мене, без икаквих аргумената, називајући ме мешетаром, мајстором лобирања и манипулације. Ако господин Влајчић мисли да толико зна о мојој биографији, нека ми одговори, и он и Драгојевић, како је могуће да за 40 година рада, са 30 кратких и 16 играних филмова, будем више пута у главној конкуренцији у Кану, Берлину, Венецији, да добијем награду Европске филмске академије, европског „Оскара” и друге значајне награде, да имам, као једини Србин, ретроспективу у њујоршком Музеју модерне уметности –МоМА и комплетну ретроспективу у Британском филмском институту са великом монографијом на енглеском језику. Добио сам највиша одликовања Француске и Русије за допринос уметности. Па ако сам способан да све то „излобирам”, онда ме одмах, без размишљања, треба поставити барем за министра спољних послова, да за Србију излобирам све што јој у овом тренутку недостаје! Питам се да ли је то нормално!? Ја сам филмски редитељ. Све говори однос гласова Стручног одбора академије 8:3 за мој филм! Ако желе да ме дисквалификују, нека ме склоне – филмом!  

Када се гледа филм без предзнака где се догађа радња, могао би да се лоцира било где у свету, јер прича је о безосећајности, о свету без емпатије?

Могуће, али то је ипак прича о Старом сајмишту, као једином месту холокауста у свету које није достојно обележено. Ту је 6.500 Јевреја, Срба Мојсијеве вере, изгубило живот. Ту су касније из целе Југославије довођени антифашисти, Срби и људи друге националности, одвођени су одатле у друге логоре, али 10.000 људи је ту изгубило живот. А у свакој политичкој кампањи појаве са на том месту политичари, кажу да ће нешто да ураде, а Београд и даље остаје без меморијалног центра.

После пројекције у Крагујевцу, али и после већ поменутог „сукоба”, на интернету има и коментара да сте направили „антисрпски филм”. Ја то додуше нисам у филму видела, али како то објашњавате?

Наравно да тога нема у филму, јер у филму је јасно да је логор био на територији НДХ. Али тај логор нису водиле усташе, него Гестапо, а све те људе је у логор послала Недићева тајна полиција. Али кад данас „дирнете” у Недића, наравно да ултранационалисти дигну глас. Ако нисмо у стању да се суочимо са историјским чињеницама, увек ћемо живети у мраку. Дозволићемо да нам се злочини понављају. Овим филмом бих желео да они који одлучују дођу, виде, нешто учине и обележе то стратиште. Боли ме кад видим у каквом је стању тај простор усред Београда.

Како сте одлучили да главну улогу доделите Мустафи Надаревићу?

Рећи ћу кратко: Овај филм не би био могућ без сјајних улога свих глумаца и осталих сарадника. Међутим, филм никада не бих радио да Мустафа није прихватио ову улогу! То је филм као скројен за њега! Ако икаквом „Оскару” можемо да се надамо, то је „Оскар” за глуму Мустафи Надаревићу! Искрено верујем да је много бољи од Роберта Бенинија који је добио „Оскара” за глуму у филму „Живот је леп”.