Механизми лоше власти

Као и увек у својој историји, Србија се упустила у окршај са лоповлуком. Као и увек, власт тврди да ће ићи до краја, и да заштићених медведа неће бити.

Али, кад год владари из било ког режима (ружна реч, али горе нису допуштене) крену да јуре трудбенике који су појели живу супстанцу друштва, неизбежно се стигне до врха. И наравно да се ту, при затварању круга, обавезно стане. Тако је увек било, то је непорециво правило које омогућује олигархијама и кликама да преживе све своје изливе надмене беспризорности.

Дачићева влада тек је закорачила у четврту седмицу мандата. Уочи седања на извршни престо, први министар рече како ће радити искључиво за народ, а хапсити у име народа. Нико неће чекати оних сто дана да прави прве билансе коалиције која носи патину деведесетих. Не постоји ниједан разлог за такво стрпљење. Та групација претендује на политику која је негација Шешељеве и Милошевићеве историје пропадања. Како ће то доказати? Шта ће нам уопште сто дана да видимо како нам је данас!

Нову власт са тешким крстом прошлости и родословом од кога хвата зебња, није сачекала добра година. Суша, покољ стоке, агонија привреде и пољопривреде, суноврат динара, пад запослености. Празна државна каса, страх пензионерске армије да ће једнога дана добити празне чекове, упркос заклетвама господина Кркобабића. Али, нико није вечан, нити се може кусати из чорбалука у коме ничега нема.

Гувернер је лако пао пред новом инвазијом партијске државе, па се доцније показало да је и он имао своје прикривене слабости и изван заната. А оне мора да су биле од вајде партијском режиму који је пао, скинуо панталоне, те се показује у гаћама. (Ђилас)

Велика афера са Агробанком указује на безочне механизме разбојништва у коме учествује држава. Овде се олигархија крије иза крађе као легитимне политике, а полиција је дужна да похвата уплетене и замршене конце, а пре свега и пре свих, кума који стоји (или заседа) на врху пирамиде. Није могао Лале Секулић сам да однесе 300 милиона евра.

У трагању за кумом, Дачић је мало застао. Он је шеф полиције, као премијер шеф је шефу полиције. Има много више моћи него што је имао у прошлој влади, много је више прилика у којима може да се слика и даје изјаве.

Поред популистичке позе и обећања да ће хапсити све које ваља ухапсити, па и оне пре њега, па и оне до себе, премијер се могао видети у Лондону како се радује. У Гучи како кити музику, на неком слављу где је певао „Миљацку”. И како прима олимпијске победнике, и како обећава стан Милици Мандић. Смиривао је обрачун двојице министара који су се изнова закрвили око надлежности над несрећним српским коридорима.

Изгледа, међутим, да влади недостаје било какав програм који би, ако већ нема много наде, бар нешто појаснио. Са којим адутима чекамо јесен, из ког ћупа ће премијер и његов финансијски чаробњак Динкић вадити грошеве за чупање српске сиротиње из социјалног муља у који пропада све више народа? Никакав Аладин ту неће помоћи. Динкић каже да морамо продавати и позајмљивати. Добро, продамо па немамо више шта, позајмимо, потрошимо, не враћамо. Неће нам више давати. Без улагања у нова радна места, то је крај!

Пола нове владе било је и у старој, Дачићев кабинет носи на својим несавршеним плећима хипотеку Цветковићеве премијерске бескрвности. Као министар полиције код Тадића, Дачић је морао да познаје путеве разарања друштвене супстанце, да упозна филозофију кабинетске „просвећене” диктатуре, у којој је Борис Тадић био манекен сопствене илузије о непобедивости.

Бирачи у мају нису бирали ни мање ни веће зло. Нити су кажњавали нити награђивали. Апстиненција је била само порука како „изборно тело” својим колективним умом ипак зна да од њега ништа не зависи. Ма како гласали, ништа се неће променити. Ма кога изабрали, група која се окупи око власти изабраће себе.

Нова власт, као и она која је пала, жели да око себе ствара митове: о подршци великих сила, масона или ротаријанаца, о утицају моћних богаташа (тајкуна), о снази сиве зоне која се налази изван сваке демократске процедуре. О мрачним центрима неконтролисане моћи који чувају краља.

Такви су митови уништили Тадића и незналачку но амбициозну, алаву групу његових шаптача, и кабинет који је стварао његов култ, и јединство страначког врха које се распада од просечности.

Више него сиромашан биланс Цветковићевог кабинета не даје Дачићу никакву предност. Чак ни оно празно удварање народу не може му помоћи. Ту нема предности ни пред патетичним абером да се вицепремијер и министар војни Александар Вучић наводно онесвестио од претераног посла. Потпредседник владе и министар одбране не трче маратон, него мисле, траже добре сараднике и организују. Од тога се не пада у несвест. Али од глади да.